ЗЛОЧИН
ЈЕДНЕ
СВЕКРВЕ
КРИМИНАЛНА
ПРИПОВЕТКА
ИЗ
СКОРЕ
ПРОШЛОСТИ
ПО
АУТЕНТИЧНИМ
ПОДАТЦИМА
И
СУДСКИМ
АКТИМА
НАПИСАО
К
.
Д
.
ЈЕЗДИЋ
АДВОКАТ
ГЛАВНИ
СЕКРЕТАР
ДРЖ
.
САВЕТА
У
ПЕНСИЈИ
.
ДРУГО
ИЗДАЊЕ
1923
.
ИЗДАЊЕ
КЊИЖАРНИЦЕ
ТОМЕ
ЈОВАНОВИЋА
И
ВУЈИЋА
БЕОГРАД
-
ЗЕЛЕНИ
ВЕНАЦ
Штампарија
„
Ново
Доба
“
,
у
Вуковару
.
И
.
Честит
човек
у
тешком
положају
.
18
.
дан
месеца
октобра
1890
.
,
када
почиње
ова
приповетка
,
беше
један
од
оних
суморних
јесењих
дана
,
који
,
као
каква
мора
,
притискују
дух
и
саламају
тело
.
Из
ниско
спуштених
сурих
облака
,
који
необичном
брзином
јуре
изнад
површине
земљине
,
сипи
наједно
као
прах
ситна
студена
киша
,
која
продире
и
кроз
честу
вунену
тканину
те
допире
и
до
коже
,
а
човеку
се
чини
,
да
пробија
чак
и
кроз
кожу
и
мишиће
,
да
влажи
и
ледне
и
саму
срж
у
костима
.
Без
велике
невоље
не
креће
се
нико
на
пут
по
оваку
времену
.
Па
ипак
,
тога
дана
још
од
рана
јутра
,
трем
капетаније
градиштанске
пунио
се
поступно
народом
.
До
на
један
сахат
пред
подне
већ
није
било
више
празна
места
у
њему
.
Народа
пуно
од
сваке
врсте
:
и
старо
и
младо
,
и
мушкиње
и
женскиње
,
и
сељани
и
варошани
,
и
одрасла
деца
,
која
се
придржавају
скута
материна
,
па
чак
и
одојчад
,
која
,
њихана
тихо
и
нежно
на
рукама
,
а
загрејана
на
топлим
грудма
материним
,
безбрижно
спавају
.
У
тој
гомили
,
која
,
збијена
у
овоме
трему
давно
неопрату
и
неокречену
,
чињаше
слику
прљавога
шаренила
,
било
је
:
и
убите
сиротиње
у
дроњама
,
и
имућне
сеоске
чељади
у
чистим
и
топлим
дрејама
.
Све
је
то
,
или
по
наредби
и
„
позиву
“
,
или
муком
и
недаћом
нагнато
,
дошло
власти
по
овој
лауџи
:
да
одговара
;
да
сведочи
;
да
се
тужи
или
жали
;
да
чини
„
побуђење
“
раније
какве
„
потужице
“
или
„
пожалице
“
своје
.
Троја
врата
,
што
из
трема
воде
у
одаје
:
капетанову
,
ћатину
,
депозитареву
,
тварижају
се
уз
шкрипу
,
на
сваки
звук
звонцета
што
од
времена
на
време
допире
из
тих
одаја
;
а
онда
грлати
пандур
зове
по
имену
,
презимену
и
селу
,
најпре
оне
,
што
су
ту
по
позиву
,
па
ће
после
пријављивати
и
оне
,
који
су
сами
дошли
на
тужбу
и
жалбу
.
Гомила
се
тиска
,
вратима
„
концоларија
“
,
јер
сваки
је
рад
,
да
што
пре
сврши
посао
,
па
да
се
зарана
врати
кући
и
послу
своме
.
Пандури
почесто
понављају
опомене
,
које
се
у
овим
приликама
обично
чују
:
„
полакоте
људи
...
доћ
’
ће
сваки
на
ред
...
уклон
’
се
с
врата
брате
“
...
Баш
пред
само
подне
,
у
двориште
капетанског
конака
уђе
—
из
сокачета
што
води
са
чаршије
—
један
омален
,
осув
,
просед
човек
,
у
чистом
и
спретном
варошком
оделу
.
Тромо
корачајући
,
погнуте
главе
и
руку
млитаво
опуштених
низ
бедра
,
он
пређе
преко
дворишта
и
крочи
у
трем
,
у
коме
још
само
код
улазних
врата
беше
мало
места
.
Изгледало
је
,
да
једва
прекорачи
праг
,
јер
се
најпре
ухвати
руком
за
дирек
,
па
тек
онда
,
крочи
на
неравно
тле
патосано
циглом
којој
је
зуб
времена
дао
био
„
особити
вид
и
својство
“
.
И
преко
све
оне
гомиле
народа
,
која
је
највише
наваљивала
на
врата
„
заседања
“
,
бистро
око
пандура
Вула
,
—
који
само
капетану
стајаше
на
служби
,
—
спази
„
газда
Тана
“
,
имућна
и
угледна
трговца
градиштанског
,
„
кога
су
сви
чиновници
и
званичници
,
па
и
сам
капетан
,
много
ценили
и
уважавали
“
.
Газда
Тане
и
беше
одиста
добар
човек
и
честит
трговац
.
Никада
није
он
имао
посла
код
власти
,
јер
:
нити
је
кога
тужио
,
нити
је
кадгод
тужен
био
;
није
се
грабио
да
буде
кмет
или
одборник
;
није
му
ласкало
да
буде
посланик
или
члан
какве
депутације
;
није
давао
новац
под
интерес
,
нити
је
имао
каквих
својих
„
предмета
на
извршењу
“
.
Пазио
је
добро
на
свој
дућан
и
своје
трговачке
послове
,
који
су
му
добро
ишли
,
а
брижљиво
је
подизао
и
васпитавао
децу
,
у
којој
је
тражио
и
налазио
радости
и
уживања
.
Имао
је
двоје
женске
деце
још
недорасле
,
и
сина
Андреју
,
који
је
био
већ
зрео
момак
,
и
који
је
,
после
свршених
трговачких
наука
,
примио
и
носио
већу
половину
терета
и
бриге
очеве
,
управо
био
стуб
и
куће
и
радње
...
Па
ипак
,
газда
Тане
није
био
од
оних
повучених
људи
старога
кова
,
што
се
јутром
извуку
из
куће
те
у
дућан
,
а
у
вече
из
дућана
право
кући
.
Био
је
он
редован
посетилац
„
касине
“
,
где
је
,
уз
чашу
пива
или
уз
кафу
,
са
чиновницима
и
виђеним
грађанима
претресао
дневна
политичка
и
трговачка
питања
,
или
читао
новине
;
а
по
ручку
долазио
увек
на
кафу
и
партију
„
санца
“
.
Био
је
то
човек
,
који
је
умео
о
озбиљним
стварима
говорити
озбиљно
,
а
у
своме
интимном
друштву
умео
се
и
нашалити
шалом
која
доликује
добром
грађанину
и
старешини
угледне
трговачке
куће
...
Тек
што
пандур
Вуле
смотри
Тана
,
он
се
издиже
на
прсте
,
па
му
преко
оне
гомиле
народа
добаци
:
„
Изволте
газда
Тане
!
Ако
желите
господину
капетану
,
да
вас
пријавим
?
“
...
.
Тане
подиже
тромо
главу
.
Буновним
очима
пређе
по
гомили
,
која
се
у
мрачном
и
загушљивом
трему
пред
њим
таласаше
,
па
онда
упре
некакав
необичан
,
укочен
поглед
у
пандура
,
који
већ
неколико
тренутака
очекиваше
зачуђено
његов
одговор
.
„
Јес
’
...
ја
...
хоћу
капетану
“
,
проговори
најзад
Тане
са
развлачењем
,
па
онда
обори
опет
главу
,
и
стаде
загледати
прсте
и
нокте
час
једне
час
друге
своје
руке
,
као
што
би
чинио
човек
,
кога
је
обхрвала
и
притиснула
каква
тешка
мисао
...
Тек
што
је
пандур
ушао
у
канцеларију
капетанову
,
чу
се
из
ње
звучни
глас
:
„
Пусти
газда
Тана
“
.
Гомила
направи
пролаз
и
Тане
уђе
полако
у
одају
капетанову
.
Али
он
не
приђе
столу
његову
,
него
се
устави
крај
самих
врата
.
Дубоко
клонуле
главе
,
саставив
обе
шаке
на
груди
,
стајаше
тако
већ
неколико
тренута
не
говорећи
ни
речи
.
Капетан
је
,
погледом
пуним
интересовања
,
очекивао
нестрпљиво
,
да
Тане
отпочне
казивати
узрок
своме
доласку
;
јер
,
његова
појава
у
канцеларији
била
би
и
иначе
необичан
догађај
,
а
овакав
његов
сада
изглед
и
скрушено
држање
,
изазивало
је
у
капетана
радозналост
помешану
са
зебњом
;
да
се
Тану
,
није
можда
,
десила
каква
несрећа
у
кући
,
или
у
радњи
.
Протекао
је
пун
минут
,
а
Тане
не
подиже
главе
нити
погледа
у
капетана
.
Изгледало
је
,
као
да
је
смео
с
ума
,
где
се
налази
,
и
зашто
је
ту
.
Најзад
капетан
устаде
од
стола
,
приђе
Тану
,
и
,
загледајући
се
у
њега
са
недоумевањем
,
ослови
га
:
„
Откуда
ви
тако
газда
Тане
...
које
добро
?
!
"
...
Тане
се
трже
као
из
бунила
,
подиже
очи
ка
капетану
,
па
загушљивим
,
самртничким
гласом
рече
:
није
добро
господине
...
Је
ли
вама
јављено
што
из
Средњева
?
Капетан
чисто
подскочи
.
Виде
сад
,
да
је
збиља
нешто
крупно
нагнало
овога
човека
к
њему
.
Као
муња
пролете
му
кроз
главу
страшна
мисао
,
па
запрепашћен
упита
нагло
:
да
нису
какви
зликовци
напали
на
кућу
газда
-Танову
?
Тане
му
одговараше
с
прекидањем
,
устављајући
се
да
одахне
после
сваке
речи
:
није
то
...
али
...
.
ипак
...
није
...
добро
.
Од
једном
убрза
узбуђено
:
зло
је
и
грдна
несрећа
капетану
,
Мишина
Рада
нађена
јутрос
мртва
у
својој
соби
...
Капетану
чисто
лакну
.
Не
би
му
могло
бити
пријатно
,
да
се
обистинила
његова
слутња
;
јер
,
тек
пре
неки
дан
послао
је
извештај
своме
начелнику
у
Пожаревац
и
похвилио
му
се
:
да
му
је
у
срезу
потпун
мир
и
ред
;
да
је
лична
и
имовна
безбедност
утврђена
;
и
да
су
сви
неваљали
људи
сузбијени
.
Па
сад
,
овакав
један
догађај
демантовао
би
брзо
тај
његов
извештај
,
који
је
већ
и
министру
достављен
био
...
.
Па
,
Божја
воља
газда
Тане
,
рече
капетан
умирен
...
Штета
је
,
истина
...
млада
жена
...
али
,
шта
се
може
против
суђена
часа
?
У
осталом
,
мени
је
г-ђа
Стана
,
кад
сам
пре
неки
дан
био
свратио
к
њима
,
казивала
,
да
јој
снаха
има
једну
опаку
бољку
,
да
страда
од
падавице
.
Биће
,
да
је
смрт
наступила
услед
каквог
јачега
напада
те
њене
несретне
бољетице
.
Тане
подиже
главу
и
упре
зачуђено
поглед
у
капетана
.
Дакле
,
и
вама
је
моја
ташта
то
причала
?
...
.
Застаде
мало
па
онда
продужи
гласом
,
који
одаваше
горчину
и
одвратност
:
да
,
да
,
пати
од
падаће
болести
...
Бојим
се
ја
,
капетану
,
да
не
буде
ту
што
друго
.
Тане
беше
сад
мало
прибранији
.
Маши
се
руком
у
џеп
и
извади
једно
писамце
,
које
предаде
капетану
.
Оно
је
гласило
:
„
Зете
,
Радојка
нађена
јутрос
мртва
у
својој
соби
.
Дођи
одмах
с
Маром
.
Ивко
“
.
Па
шта
ви
из
овога
изводите
,
запита
капетан
Тана
,
чудно
га
загледајући
.
Мислите
ли
можда
,
да
је
убијена
?
.
.
Хм
.
.
Хм
.
,
да
,
да
...
Какви
су
момци
дућански
,
...
кочијаш
,
...
слуге
?
Је
ли
код
ње
стајао
новац
?
...
Је
ли
што
однесено
?
...
Има
ли
на
покојници
каквих
повреда
?
“
Ништа
вам
ја
не
знам
више
но
то
што
у
старчевом
писму
стоји
.
Док
сам
ја
то
писмо
отворио
и
прочитао
,
и
док
сам
се
прибрао
од
запрепашћења
,
момак
Никола
,
који
је
то
писмо
донео
,
отишао
је
већ
био
из
куће
.
Потрчах
у
механу
„
код
Браничева
“
,
где
обично
одседају
момци
тастови
кад
из
Средњева
дођу
.
Рекоше
ми
тамо
,
да
Никола
није
ни
испрезао
коње
,
но
да
је
,
одмах
по
повратку
из
чаршије
,
сео
на
кола
и
отишао
некуда
—
биће
натраг
у
село
.
Држао
сам
да
треба
о
овоме
да
известим
власт
,
па
сам
то
и
учинио
,
а
ви
сад
како
знате
.
Па
добро
,
добро
,
газда
Тане
,
гледаћемо
шта
треба
,
и
шта
се
мора
по
дужности
.
Пошто
је
Тана
отпустио
,
капетан
затури
руке
на
леђа
и
пређе
неколико
пута
тамо
амо
преко
изерених
,
полуотрулелих
,
прљавих
дасака
,
којима
је
била
патосана
његова
канцеларија
,
звана
„
заседање
“
.
За
тим
приђе
писаћем
столу
и
удари
у
звонце
.
Нека
дође
г
.
Срета
писар
,
рече
пандур
који
се
на
глас
звонцета
,
појави
на
прагу
.
Не
потраја
дуго
,
па
у
собу
уђе
млад
човек
,
који
по
стасу
,
оделу
и
држању
беше
отмена
појава
.
Нарочито
су
падале
у
очи
маркантне
црте
лица
његова
.
И
ако
је
то
био
човек
испод
тридесет
година
,
лице
му
је
било
,
готово
све
,
обрасло
у
густој
,
као
зифт
црној
,
ократко
подшишаној
бради
,
преко
које
се
пружаху
дуги
,
густи
брци
,
као
два
црна
свилена
повесма
.
Па
и
поред
овога
његова
овако
необичног
изгледа
,
за
који
би
се
могло
рећи
чак
и
да
је
страшан
,
његова
два
велика
црна
ока
,
која
су
светлила
мирно
и
благо
испод
густих
,
надстрешених
обрва
,
одавала
његову
доброћудност
и
питомост
.
То
беше
Срета
Ђурић
,
писар
среза
рамског
,
рођен
и
добро
васпитан
у
угледној
чиновничкој
кући
а
школован
на
Великој
Школи
у
Београду
.
Већ
је
две
године
како
писарује
у
овом
срезу
,
а
то
време
било
је
довољно
,
да
стекне
поштовање
у
народу
својим
уљудним
и
љубазним
понашањем
у
приватним
односим
;
а
својом
тачношћу
,
потребном
строгошћу
и
неподмитљивошћу
у
службеним
пословима
.
Капетан
му
саопшти
шта
је
чуо
од
Тана
,
па
му
нареди
да
,
са
лекаром
гога
среза
,
оде
још
данас
одмах
на
лице
места
,
те
да
се
изврши
лекарски
преглед
мртвога
тела
,
а
што
свагда
,
у
случају
преке
смрти
мора
бити
,
а
после
тога
и
сам
ће
већ
видети
,
да
ли
ће
му
бити
потребан
и
полицијски
увиђај
.
Док
се
писар
Срета
и
доктор
Милан
спремише
и
кренуше
на
пут
,
било
је
већ
превалило
подне
,
а
у
Средњево
стигоше
око
малих
заранака
.
ИИ
.
Баба
Стојна
.
Чим
је
изишао
из
капетаније
,
Тане
оде
право
својој
кући
,
до
које
се
једва
докотура
.
Ушав
у
собу
он
нађе
своју
жену
забринуту
а
девојчице
уплакане
.
Ма
да
су
деца
знала
да
њихова
баба
,
мајка
и
тетке
мрзе
ујну
Раду
,
она
су
опет
жалила
и
плакала
за
њом
,
јер
их
је
ујна-Рада
увек
волела
и
много
миловала
...
Како
уђе
,
Тане
не
седе
како
се
седа
,
него
се
готово
сруши
на
„
миндерлук
“
.
Скинув
нагло
шубару
с
главе
,
он
је
тресну
крај
себе
о
миндерлук
,
па
хукну
дубоко
.
Слутио
сам
ја
да
онај
циганлук
у
кући
,
оно
ваше
шушкање
и
сашаптавање
,
оно
мотање
по
гатарама
,
неће
на
добро
изићи
.
Бојао
сам
се
ја
једнако
да
не
направите
какву
бруку
и
несрећу
,
и
ето
,
нисам
се
могао
убојати
.
Какву
бруку
...
какву
несрећу
...
Шта
ти
бунцаш
?
разгоропади
се
Мара
,
жена
Танова
.
Ти
,
такав
какав
си
,
можеш
још
м
направити
какву
несрећу
и
бруку
...
Сплео
си
се
од
јутрос
као
пиле
у
кучине
...
Ко
те
види
како
изгледаш
,
може
још
помислити
,
да
смо
ми
криви
што
је
она
кучка
—
тако
да
јој
кажем
—
умрла
...
Кучка
,
дабоме
,
је
;
ето
и
мртва
нам
не
да
мира
...
.
Није
ни
била
за
живот
...
Од
како
је
доведена
,
Ивкова
кућа
није
пропевала
...
Јадни
Миша
—
продужаваше
Мара
кроз
плач
,
—
грешна
мајка
зароби
га
у
његовој
двадесетој
години
,
и
ево
већ
двадесет
година
,
како
вуче
губу
за
собом
...
Зар
је
нама
сестрама
његовим
,
било
лако
гледати
брата
јединца
,
богата
,
млада
,
здрава
,
да
проводи
цео
свој
век
са
једном
ордом
,
којој
човек
да
не
узме
ни
орах
из
руке
...
И
гле
,
молим
те
!
сад
треба
ми
да
будемо
криви
,
и
ако
цео
свет
зна
,
да
је
она
надала
у
фрас
,
па
од
тога
,
дабоме
,
и
умрла
.
Тане
,
који
своју
жену
гледаше
испод
ока
,
подиже
се
полако
,
па
рече
деци
да
изиђу
из
собе
.
Кад
осташе
њих
двоје
сами
,
он
приђе
Мари
,
загледа
јој
се
добро
у
очи
,
па
поче
тихим
загушљивим
гласом
:
какав
свет
...
какав
фрас
?
Зар
ти
имаш
дрскости
да
и
мени
то
причаш
?
Зар
ви
мислите
,
да
је
све
слепо
и
глуво
око
вас
?
До
душе
,
ја
сам
чуо
да
ви
,
од
неко
доба
,
пуштате
глас
,
да
Радојка
има
падаћу
болест
.
Али
,
досећају
се
људи
у
каквој
намери
ви
то
чините
,
и
сад
ће
им
тек
то
ваше
причање
пасти
на
памет
...
За
ово
двадесет
година
,
ја
не
видох
,
нити
чух
од
кога
,
па
ни
од
тебе
до
сада
,
да
Рада
има
ту
болест
...
Све
је
то
масло
оне
луде
маторе
...
Колико
се
пута
,
па
и
пред
туђином
,
изражавала
:
да
хоће
Бог
да
јој
већ
једном
скине
с
врата
ту
проклету
снаху
,
која
јој
је
црна
пред
очима
...
Кад
год
сам
њој
и
старцу
говорио
,
да
јој
даду
што
је
њено
и
што
је
донела
,
па
нека
иде
,
кад
им
је
тако
мрска
,
чула
си
и
сама
како
баба
одговара
:
вукући
се
и
лечећи
се
по
бањама
,
„
потрошила
је
она
и
више
,
него
оних
тричавих
триста
дуката
,
што
је
донела
.
Нека
она
иде
из
моје
куће
,
па
ено
јој
суда
ако
што
има
да
тражи
;
неће
ли
,
ја
знам
како
ћу
се
ње
курталисати
...
“
Зар
неће
свет
сад
свашта
из
тога
испредати
?
Па
баш
да
је
Рада
умрла
и
од
Божје
воље
,
зар
неће
ићи
по
народу
читаве
приче
и
ружни
гласови
,
не
само
о
Миши
и
онима
старима
у
селу
,
него
и
о
мојој
кући
,
па
и
о
кући
оних
људи
у
Београду
,
који
су
тамо
први
трговци
и
грађани
...
Маро
,
Маро
,
—
продужаваше
Тане
болно
-
колико
сам
пута
говорио
и
теби
,
и
,
твојим
сестрама
,
и
оној
твојој
грешној
мајци
:
да
се
оканете
једном
гатара
и
картара
,
да
вам
се
не
смуцају
и
не
вулају
по
кући
те
губе
влашке
и
циганске
.
Али
све
залуду
,
нисам
имао
коме
да
говорим
.
Са
њима
сте
кад
хоћете
да
жените
и
удајете
;
без
њих
нисте
ни
кад
се
рађа
;
па
и
у
болести
,
оне
су
вам
прече
и
од
попа
и
од
доктора
...
Месец
дана
нисмо
смели
,
ни
ја
,
ни
Андра
,
изићи
међу
људе
,
кад
је
оно
прошле
године
пуцала
по
градишту
и
Пожаревцу
брука
наша
:
да
је
тебе
,
жену
Тана
Протића
,
нашла
патрола
у
поноћи
на
раскрсници
голу
на
вратилу
...
Проклет
да
је
онај
дан
и
час
кад
сам
вас
познао
,
—
јаукну
Тане
болно
,
па
очајно
одмахну
руком
...
Тешко
мени
и
мојој
деци
,
кад
ми
и
ти
то
спомињеш
,
рече
Мара
кроз
плач
и
јецање
.
Спомињем
,
јер
ме
боли
;
и
спомињаћу
док
сам
жив
,
или
док
не
гурнем
угарак
у
кућу
,
па
нека
иде
све
бестрага
,
а
ја
у
свет
,
под
старост
.
Слутио
сам
ја
да
ће
те
вештице
доћи
главе
свима
нама
,
и
да
ће
због
ваше
луде
памети
испаштати
и
невина
деца
наша
,
и
ето
...
Шта
ето
...
шта
је
теби
Бога
ти
?
Зар
само
ми
то
радимо
?
Ја
видим
да
цео
свет
тражи
помоћи
,
па
и
у
ђавола
,
кад
му
дође
мука
и
невоља
.
Не
чинимо
ни
ми
то
,
што
смо
пусте
и
бесне
.
Па
хајде
де
,
кад
би
само
то
било
,
—
рече
Тане
спуштајући
се
клонулом
снагом
на
миндерлук
,
—
али
шта
ћемо
са
Стојадином
?
Не
вула
се
та
битанга
џабе
око
куће
Ивкове
.
Кад
год
смо
отишли
у
Средњево
,
мало
кад
да
га
нисмо
застали
у
кући
њиховој
или
у
дућану
.
Кад
оно
летос
бесмо
тамо
о
вашару
,
не
нађосмо
ли
код
куће
саму
бабу
са
Стојадином
у
разговору
,
док
све
живо
из
куће
и
села
беше
на
вашаришту
!
Какав
то
посао
и
разговор
може
да
има
она
са
тим
неваљалцем
?
Њему
се
чак
одаје
и
некаква
„
чес
“
,
и
прима
се
у
кућу
као
да
је
кум
,
и
ако
цео
свет
зна
,
да
је
то
један
опаки
зликовац
,
робијаш
,
који
нигде
ништа
нема
,
који
ништа
не
ради
,
а
који
де
избија
из
механа
банчећи
и
картајући
се
.
Шта
да
мисли
комшилук
,
који
све
то
гледа
,
а
зна
да
је
тај
човек
био
на
робији
баш
због
обијања
Ивкова
дућана
?
Чиме
да
се
објасни
та
садашња
њихова
љубав
и
пријатељство
?
—
Тане
мало
застаде
и
хукну
,
па
онда
удари
се
руком
по
колену
и
продужи
:
Бог
и
душа
,
ја
не
знам
шта
та
стара
жена
мисли
?
Заборавила
већ
ону
бруку
,
која
је
,
тако
рећи
,
јуче
била
.
Тек
што
су
легли
гласови
,
који
су
пуне
две
године
кружили
,
и
по
Градишту
,
и
по
Пожаревцу
и
по
Београду
:
да
су
твоја
красна
сеја
и
мајка
отровале
мајку
Мићину
.
А
зар
и
да
се
не
говори
тако
,
кад
јадна
жена
свиште
за
неколико
сахата
,
пошто
попи
каву
,
коју
јој
слатка
прија
и
снајка
зготовише
и
дадоше
?
!
И
,
да
Мића
није
оно
што
је
;
да
није
имао
добре
пријатеље
код
београдске
господе
па
и
министара
,
зар
ви
мислите
,
да
би
то
прошло
онако
како
је
прошло
?
Несрећни
Мића
,
колико
га
је
стало
и
трошка
и
трчања
,
док
је
успео
да
се
не
предузима
истрага
,
коју
је
сестрић
покојничин
,
пријатељ
Влада
,
тражио
.
Јадан
Мића
,
и
ако
је
и
сам
видео
шта
му
учинише
од
мајке
,
он
је
ипак
,
да
очува
добар
глас
куће
и
деце
своје
,
трчао
без
душе
и
чинио
све
што
је
могао
,
док
није
ствар
била
заташкана
...
Тане
се
подиже
с
миндерлука
,
затури
обе
руке
на
леђа
па
се
унесе
Мари
у
очи
с
речма
:
а
шта
сад
?
—
Шта
ће
сад
свет
рећи
?
...
Шта
ће
сад
власт
радити
?
—
Тане
удари
јако
гласом
на
реч
„
власт
“
.
—
Срета
писар
и
доктор
одоше
мало
час
за
Средњево
...
Шта
велиш
ако
се
моја
,
слутња
обистини
,
ако
ту
буде
бабина
масла
?
...
а
?
Док
Тане
говораше
ово
,
Мара
не
скидаше
очију
с
њега
;
а
кад
он
заврши
,
она
се
пљесну
рукама
по
бедрима
,
па
се
готово
сруши
на
столицу
...
Кумим
те
Богом
,
Тане
шта
да
се
ради
?
На
нас
је
устала
и
хала
и
врана
.
Бог
и
душа
може
зло
бити
!
У
Средњеву
има
пуно
људи
,
који
мрзе
кућу
очеву
и
Мишину
.
Мрзе
их
због
њихова
велика
и
богата
имања
...
Мрзе
их
,
што
чувају
и
не
дају
своје
.
Сви
ће
они
једва
дочекати
,
да
виде
и
помогну
зло
њихово
...
За
љубав
нашега
Андре
,
зарад
среће
ове
женске
деце
наше
,
не
дај
,
Тане
,
да
душмани
наши
дочекају
оно
што
желе
!
Као
киша
лиле
су
сузе
низ
лице
Марино
,
а
она
кршећи
прсте
облеташе
око
мужа
...
Иди
болан
у
телеграф
,
те
јави
Миши
у
Пешту
,
да
је
Рада
умрла
.
Требало
би
јавити
и
њеном
брату
...
Нека
Андра
затвори
дућан
,
а
момак
нека
спреми
кола
па
да
идемо
одмах
у
Средњево
,
јер
...
Мара
не
доврши
што
је
хтела
рећи
...
У
побочној
,
такозваној
„
великој
соби
“
чу
се
страховити
тресак
.
Мара
врисну
и
полете
вратима
што
из
ове
собе
воде
у
„
велику
“
.
За
Маром
потрча
и
Тане
,
а
кад
отворише
врата
пред
њима
се
указа
слика
,
која
у
Мари
изазва
поновни
врисак
...
Велики
„
стелаж
“
,
који
је
био
прислоњен
уза
зид
,
крај
самих
тих
врата
,
лежаше
на
поду
,
а
посуђе
:
тањири
,
чиније
,
чаше
,
флаше
,
„
шафољчићи
“
за
слатко
,
шољице
,
вазне
,
и
пуно
других
порцеланских
и
финих
стаклених
дрангулија
,
-
чиме
је
стелаж
био
увек
претрпан
,
-
све
то
разлетело
се
далеко
по
соби
,
а
много
што
шта
лежи
и
разлупано
...
Бака
Стојна
лежи
поребарке
,
покушава
да
се
дигне
,
извлачећи
ногу
испод
тешког
стелажа
и
гомиле
посуђа
,
којим
беше
притиснута
.
Бледа
,
преплашена
,
она
гледа
укоченим
погледом
у
Мару
,
а
ова
пошто
пљесну
руком
и
руку
,
дрекну
колико
је
грло
доноси
:
црна
Стојна
,
шта
уради
то
?
!
Стојна
међу
тим
успе
да
се
измигољи
испод
гомиле
,
која
се
на
њу
била
сручила
;
и
тек
што
се
усправи
,
Мара
јој
унесе
песнице
под
нос
узвикујући
бесно
:
Откуда
ти
овде
?
Шта
си
тражила
ту
?
...
А-а-а-
,
-
отеже
јетко
Мара
-
хтела
си
да
чујеш
шта
се
говори
...
па
онда
као
бујица
осуше
ударци
по
глави
преплашене
баба-
Стојне
.
Мара
се
у
часу
досетила
;
да
је
тако
што
морало
бити
,
и
одиста
,
погодила
је
.
Баба-
Стојна
је
тога
јутра
чула
од
момка
Николе
,
из
Средњева
,
који
је
донео
писмо
за
Тана
,
шта
се
тамо
догодило
.
А
кад
је
мало
касније
изишла
била
у
чаршију
да
купи
што
треба
за
ручак
,
питали
су
је
људи
:
шта
је
то
било
у
Средњеву
;
чује
се
да
је
Мишина
Рада
умрла
напрасно
“
...
Баба
је
на
питања
одговарала
,
да
је
и
она
тако
чула
од
момка
Николе
,
који
је
њеноме
газди
донео
јутрос
неко
писмо
из
Средњева
.
Али
баба
је
уочила
,
да
је
сваки
после
тога
одмахнуо
сумњиво
главом
,
а
преко
усана
му
прешао
једва
приметан
,
али
ипак
некакав
чудан
осмејак
.
То
,
и
што
је
Стојна
знала
(
идући
често
са
газдом
,
газдарицом
и
децом
у
госте
у
Средњево
)
да
су
пок
.
Радојку
смртно
мрзиле
,
и
свекрва
и
заове
,
-
у
њој
се
јави
мисао
:
да
ту
лежи
некаква
крупна
тајна
,
а
тајне
су
чудне
ствари
!
Оне
заголицају
чак
и
хладна
и
озбиљна
човека
,
те
није
чудо
што
је
баба-
Стојна
рисковала
да
у
ту
тајну
завири
,
па
ма
се
послужила
чак
и
овако
опасним
путем
.
Кад
је
Тане
дошао
из
капетаније
кући
,
она
га
је
видела
како
је
брижан
и
суморан
,
а
опет
,
на
својој
газдарици
приметила
је
била
још
од
јутрос
неку
збуњеност
и
расејаност
што
дотле
никад
није
опажала
.
Кад
оно
деца
изиђоше
из
собе
,
у
којој
оста
сам
Тане
са
Маром
,
баба-
Стојна
остави
кујну
па
се
шмукну
у
ходник
,
из
кога
се
улазило
у
„
велику
собу
“
.
Пошто
је
изула
папуче
и
узела
их
у
руке
,
она
тихо
притиште
кваку
,
лагано
отшкрину
врата
толико
,
колико
јој
је
било
потребно
да
се
провуче
,
и
...
нађе
се
неопажена
па
жељену
месту
.
Папуче
је
била
изула
,
да
би
била
спретнија
у
ходу
,
а
није
их
хтела
оставити
у
ходнику
пред
вратима
,
јер
би
тако
сваки
од
укућана
,
који
наишао
ходником
,
познао
по
њеним
папучама
да
је
она
у
„
великој
соби
“
.
Притворив
за
собом
опрезно
врата
,
и
спустив
са
највећом
пажњом
скакавицу
на
шип
,
-
дошуња
се
као
мачка
до
врата
,
која
из
те
собе
воде
у
ону
,
где
су
били
Тане
и
Мара
.
С
грозничавом
радозналошћу
Стојна
наслањаше
час
уво
,
час
око
на
кључаницу
и
гуташе
халапљиво
сваку
реч
,
која
је
отуда
до
ње
допирала
.
Кад
оно
Мара
рече
Тану
:
„
а
момак
нека
спреми
кола
па
да
одмах
идемо
у
Средњево
“
,
Стојни
се
учини
да
Мара
пође
вратима
за
којима
је
она
чучала
и
прислушкивала
,
те
се
нагло
усправи
и
наже
свом
снагом
да
побегне
из
собе
,
пре
но
што
би
Мара
врата
отворила
.
Можда
би
јој
то
и
пошло
за
руком
,
да
не
беше
њеног
великог
шала
,
који
јој
беше
омотан
око
врата
,
па
преко
груди
укрштен
и
пребачен
на
крстине
,
а
ту
везан
на
чвор
.
Кад
је
оно
савијала
колена
да
причучи
вратима
,
ресната
ивица
шала
западне
међу
резотине
,
којима
је
стелаж
био
оперважен
,
и
закачи
се
тамо
тако
,
да
је
Стојна
,
кад
је
нагла
да
бежи
,
опружила
се
,
колика
је
дуга
по
патосу
,
а
на
њу
се
,
сруши
и
стелаж
и
све
оно
што
је
на
њему
поређано
било
.
Тане
,
мудар
и
тих
као
увек
,
ухвати
раздражену
Мару
с
леђа
,
тргну
је
снажно
и
одвоји
од
Стојне
,
а
затим
Стојни
подвикну
,
да
се
торња
из
собе
.
Кад
осташе
сами
,
Тане
стаде
пред
Мару
и
крстећи
се
рече
јој
загушљивим
гласом
:
о
,
жено
,
жено
,
имаш
ли
ти
памети
?
!
Зар
хоћеш
да
ова
матора
алапача
још
данас
оде
из
наше
куће
,
па
да
по
малама
прича
све
што
је
чула
и
што
зна
?
Кад
си
видела
шта
је
,
боље
би
било
да
си
мислила
,
како
да
не
изиђе
ни
на
сокак
,
бар
за
неколико
дана
.
Мара
је
цептила
од
раздражења
.
Грицкајући
нокте
,
час
једне
,
час
друге
руке
,
она
стајаше
као
запањена
на
месту
,
на
коме
се
нашла
,
са
укоченим
погледом
,
упртим
у
под
.
Она
оста
у
томе
положају
и
онда
кад
Тане
изиђе
из
собе
.
Тек
на
глас
деце
трже
се
као
из
заноса
,
а
из
груди
јој
се
оте
дубок
и
дуг
уздах
.
Зар
је
и
то
требало
да
буде
?
питаше
се
гласом
,
који
одаваше
бол
и
очајање
,
па
оде
деци
која
су
је
преплашено
звала
,
кад
су
видела
да
је
отац
отишао
од
куће
,
а
мајке
им
нема
у
соби
,
у
којој
су
њу
и
оца
мало
час
оставила
била
.
ИИИ
.
Потребно
је
упознати
прошлост
,
да
би
се
боље
разумела
садашњост
.
Међу
окрузима
Краљевине
Србије
,
наше
лепе
отаџбине
,
заузима
,
без
сумње
,
највидније
место
округ
пожаревачки
.
Он
се
од
осталих
округа
истиче
:
просторношћу
,
која
износи
осмину
целокупне
Србије
;
популацијом
,
која
,
као
у
гдекојој
државици
,
прелази
четвртину
милиона
;
па
најзад
и
положајем
,
како
према
окрузима
којих
се
дотиче
,
тако
и
према
српској
покрајини
Банату
,
од
којега
је
одсечен
широким
Дунавом
,
том
„
водом
словенском
“
,
како
га
је
назвао
велики
Пољак
—
родољуб
Чајковски
...
Овај
пространи
и
богати
округ
обраћа
на
се
особиту
пажњу
по
свему
својему
:
по
чудесној
разноликости
својега
терена
;
по
водама
,
које
кроз
њега
и
око
њега
протичу
;
по
планинама
,
гудурама
и
кршевима
;
по
густим
,
старим
шумама
,
које
покривају
читаве
крајеве
од
неколикко
сахата
хода
;
по
питомим
долинама
и
,
пространим
равнима
,
чувенима
на
далеко
са
плодности
и
богатства
својега
;
по
насељености
;
по
начину
живота
и
обичајима
који
владају
у
народу
а
који
су
,
и
данас
још
,
очували
особине
и
карактер
што
чини
нарочито
обележје
српскога
племена
.
Говор
његових
становника
одликује
се
готово
апсолутном
чистотом
српскога
језика
,
јер
у
њему
нема
туђинских
речи
:
ни
турских
,
као
у
Мачви
,
Рађевини
,
Азбуковици
и
на
Рујну
;
ни
швапских
као
у
Посавини
и
Тамнави
;
ни
влашких
и
бугарских
као
у
тимочкој
крајини
.
Ово
лепо
стижанско
наречје
,
најближе
је
ономе
,
којим
говораше
некада
и
себар
,
и
поносити
властелин
простране
царевине
силних
и
славних
Немањића
.
Мелодични
и
чисти
одјеци
овога
красног
наречја
чује
се
далеко
ван
граница
овога
највећег
округа
садашње
Краљ
.
Србије
,
који
је
тек
један
мали
део
старе
српске
царевине
.
Тај
лепи
дијалекат
шири
се
на
исток
и
југ
;
преко
Хомоља
и
Мироча
,
Јастрепца
и
Копаоника
,
те
се
чује
у
китњастим
равницама
Ресаве
и
Расине
исто
тако
,
као
што
бруји
око
Топлице
и
Косанице
,
одржавајући
,
и
дајући
и
данас
још
несумњиве
доказе
о
томе
,
да
је
истоветан
са
језиком
оних
,
што
,
после
Чарнојевића
,
осташе
око
Ситнице
и
Грачанице
да
изгину
на
разореним
огњиштима
својих
великих
предака
.
То
класично
наречје
чује
се
и
по
равноме
Банату
,
чак
далеко
од
обале
плавога
Дунава
,
који
је
вековима
цепао
,
па
није
успео
да
оцепи
и
одроди
браћу
једне
крви
и
језика
.
Напослетку
овај
,
у
сваком
обзиру
интересантан
,
округ
,
чувар
споменика
наше
старе
славе
и
величине
,
ризница
бајки
и
предања
из
најстаријих
времена
нашега
народа
—
која
су
предања
сведок
интелигенције
,
културе
и
животне
снаге
његове
,
-
препун
је
природних
лепота
,
са
којима
се
путник
срета
на
сваком
кораку
.
Не
зна
се
шта
је
од
чега
лепше
и
примамљивије
!
Само
неколико
минута
удаљен
је
од
Пожаревца
гребен
Сопот
,
који
се
издиже
из
Дунава
крај
Костоца
а
одатле
се
пружа
на
југ
до
Ресаве
,
те
одваја
Поморавље
од
знаменитога
Стига
.
Са
тога
гребена
ваља
погледати
десно
па
видети
дивну
панораму
,
коју
даје
равно
Поморавље
,
начичкано
,
—
докле
се
оком
може
догледати
,
—
лепим
селима
и
плодним
пољима
,
а
завршено
,
далеко
у
магли
,
контурама
Космаја
и
Авале
.
Са
те
исте
тачке
ваља
се
само
осврнути
лево
,
па
се
усхитити
погледом
на
богати
Стиг
,
који
се
,
испресецан
бујном
Млавом
и
Могилом
,
пружа
преко
Салаковца
,
Батуше
,
Шапина
и
Божевца
,
Куле
и
Црљенца
,
Шетоња
и
Бистрице
и
допире
до
самога
Ждрела
,
а
одатле
уводи
путника
у
чаробну
Горњачку
Клисуру
.
Треба
проћи
од
Пожаревца
до
Битеклије
,
па
се
напојити
и
занети
погледом
,
који
у
мајским
и
јунским
данима
,
одиста
,
и
опија
и
заноси
!
Ваља
прећи
од
Ждрела
до
манастира
Горњака
клисуром
коју
је
Млава
од
искони
прокопала
а
кроз
коју
она
и
данас
хучи
пенушајући
и
ломећи
се
о
огромне
кршеве
стена
,
што
су
се
,
Бог
зна
кад
,
урвале
са
висова
над
Млавом
и
укљештиле
у
кориту
њену
.
Путнику
се
чисто
чини
,
како
се
ти
колосални
одломци
стења
труде
да
уставе
силан
ток
ове
несавладљиве
реке
,
која
,
обарајући
све
уставе
,
прескачући
преко
свих
препона
,
жури
да
што
пре
стигне
и
потече
-
лагано
,
одмарајући
се
—
оним
„
дивним
ћилимом
“
,
што
га
је
„
вила
разастрла
од
Велика
Села
па
до
самог
Ждрела
“
,
како
је
то
исказала
надахнута
песничка
и
сликарска
душа
Ђуре
Јакшића
.
Има
још
пуно
лепота
и
красота
,
које
могу
обилато
да
нахране
срце
и
душу
човекову
,
и
пуно
интересантних
ствари
,
заслужних
да
буду
предмети
студије
мислених
родољуба
;
али
,
ми
ћемо
прећи
преко
свега
,
па
и
преко
старе
Рукумије
и
Заове
,
о
којима
постоје
у
народу
чудне
и
романтичне
бајке
;
оставићемо
и
Горњак
и
Туман
,
те
да
што
пре
доведемо
читаоце
у
онај
,
такође
лепи
крај
,
који
је
позорница
ове
наше
,
колико
занимљиве
,
толико
истините
приповетке
.
На
место
ужасног
,
језовитог
злочина
,
који
је
дао
повода
овим
врстама
,
може
се
доћи
с
више
страна
.
Има
леп
пут
који
,
за
село
Средњево
,
води
из
Градишта
поред
Царевца
—
старога
Влашког
Дола
.
С
друге
стране
може
му
се
доћи
од
Пожаревца
,
преко
села
Бара
и
Ђерања
.
Има
трећи
пут
,
којим
се
преко
Дивана
,
—
поред
Макаца
и
Раброва
,
кроз
Дољашницу
и
Чешљеву
Бару
—
долази
у
Средњево
.
Али
,
ми
ћемо
са
читаоцима
ући
у
ово
лепо
село
с
оне
стране
и
оним
путем
,
који
,
и
без
везе
са
овим
дагађајем
,
заслужује
да
буде
предмет
особите
пажње
и
посматрања
,
јер
на
сваком
кораку
пружа
пуно
уживања
и
окрепљења
и
оку
и
духу
.
Коме
је
дао
Бог
те
му
се
може
,
да
неколико
дана
или
недеља
пробави
на
путу
ради
душевног
одмора
и
освежења
,
—
не
мора
да
иде
у
туђе
земље
и
народе
,
као
што
то
чине
данас
многе
,
не
само
имућне
породице
наше
,
него
и
оне
које
после
,
преко
целе
године
,
не
могу
да
састављају
крај
с
крајем
,
те
и
ако
,
по
повратку
с
пута
,
закидају
од
својих
уста
,
ипак
не
могу
да
доведу
у
ред
„
финансије
“
,
које
су
пореметили
преко
лета
:
бавећи
се
на
обалама
Немачког
или
Јадранског
Мора
;
или
јурећи
кроз
Пешту
,
Беч
,
Фијуму
,
Трст
,
Венецију
и
т
.
д
.
,
да
задовоље
манију
,
којом
су
од
скора
заражени
извесни
слојеви
нашега
друштва
,
они
слојеви
који
се
,
са
основом
или
по
уображењу
,
убрајају
у
елиту
нашу
.
Србијанац
не
мора
да
тражи
:
ни
Каленберг
,
ни
Семеринг
;
ни
Тиролску
,
ни
Швајцарску
;
ни
Остенде
,
Абацију
и
Равијеру
.
Поред
осталих
лепих
крајева
,
којима
обилује
наша
дивна
и
богата
отаџбина
,
нека
се
закани
у
које
хоће
доба
године
,
да
види
величанствене
дражи
природине
,
које
су
онако
складно
и
живописно
размештене
на
простору
од
Кучева
до
Голупца
.
Утисци
,
што
их
на
томе
путу
добије
,
тако
су
силни
и
дубоки
,
да
ће
,
још
годинама
после
тога
,
осећати
у
души
неку
милину
и
задовољство
,
кад
год
му
се
пробуди
успомена
на
те
лепе
,
китњасте
,
чаробне
пејсаже
,
које
ни
кичица
највећег
вештака
не
би
умела
верно
да
наслика
,
чије
дражи
није
кадра
да
искаже
ни
жива
реч
извежбана
беседника
,
као
што
не
би
умело
да
их
опише
ни
највештије
перо
туристе
.
Водећи
покрај
села
:
Турије
,
Ракове
Баре
,
Сене
и
Лешњице
,
овај
лепи
,
као
длан
равни
пут
,
вијуга
се
за
Пеком
,
који
протиче
узаном
клисуром
,
над
којом
се
,
и
с
једне
и
с
друге
стране
,
уздижу
висови
,
густо
обрасли
јоргованом
,
и
плавим
и
белим
.
Концем
маја
и
почетком
јуна
ту
хоће
чисто
да
угуши
мирис
,
што
га
са
висова
сноси
поветарац
,
који
вечито
,
без
прекида
,
струји
овом
дивном
,
чудесном
клисуром
.
Од
села
Лешњице
пут
се
дели
на
два
крака
:
један
одваја
лево
,
преко
великог
моста
на
Пеку
,
за
Мишљеновац
,
Мустапић
и
Раброво
,
—
која
су
села
на
левој
обали
,
-
а
десном
страном
Пека
води
други
крак
,
поред
Зеленика
и
Душманића
,
кроз
Клење
за
Голубац
.
Ко
хоће
да
види
,
како
природа
може
да
буде
маћија
,
нека
прође
атарима
жагубичким
и
лазничким
,
који
захватају
читав
летњи
дан
хода
и
додирују
границе
три
округа
:
крајинског
тимочког
и
моравског
(
старог
ћупријског
и
јагодинског
)
.
На
томе
дугом
и
мучном
путу
видеће
сам
крш
,
по
коме
мршава
и
журава
стока
чупка
ситну
траву
,
која
је
по
где-где
,
избила
из
лома
и
камена
.
Да
се
види
та
иста
природа
,
како
може
,
кад
хоће
,
раскошно
и
обилато
да
обаспе
свима
благодетеми
и
дарима
својим
—-
ваља
ударити
овим
крајем
,
куда
ми
сад
водимо
наше
читаоце
.
То
нису
више
само
плодна
поља
и
богати
атари
,
то
су
перивоји
,
какви
су
,
можда
,
били
само
они
у
Месопотамији
,
измећу
Еуфрата
и
Тигра
,
где
је
праотац
људи
имао
да
ужива
па
и
уживао
милости
творца
васељене
,
док
није
прекршио
божанске
наредбе
и
човекољубиве
савете
његове
.
Ту
све
кипти
изобиљем
какво
само
Бог
може
да
даде
човеку
,
том
најсавршенијем
,
али
често
и
најгрешнијем
створу
своме
...
Недалеко
од
Миљевића
скренућемо
лево
сеоским
путем
,
и
ударити
између
њива
,
притиснутих
бујним
кукурузом
,
у
који
,
као
у
море
утоне
и
изгуби
се
у
оку
највиши
коњаник
,
а
на
свакоме
стаблу
његову
,
испречило
се
по
неколико
коренова
,
каквих
,
и
по
величини
и
по
лепоти
,
нигде
више
нема
.
Тако
идући
долази
се
на
Пек
,
ту
златоносну
реку
,
која
у
околини
Нереснице
и
Кучева
носи
,
одиста
,
у
своме
песку
зрневље
најчистијега
злата
,
а
која
овде
залива
и
кваси
дивотна
поља
ова
,
те
их
,
мимо
сва
друга
,
чини
способнима
,
да
дају
необичне
производе
,
за
које
се
суво
злато
грће
...
Прелазимо
и
Пек
па
,
само
за
неколико
минута
,
долазимо
на
један
простор
,
покривен
горостасним
,
гранатим
грмовима
,
чије
густе
сенке
,
и
у
данима
илијских
и
госпођинских
припека
,
дају
путнику
обилате
и
дебеле
хладовине
,
која
оживљава
и
окрепљава
.
То
је
вашариште
лепога
и
чувенога
села
Средњева
.
—
Прилазећи
одатле
самоме
селу
:
најбоља
њива
или
ливада
;
најбољи
чајир
па
коме
пландују
товна
говеда
;
најбољи
обори
,
пуни
свиња
,
што
брекћу
под
теретом
дебеле
сланине
,
какву
само
печки
кукуруз
може
да
набаци
;
—
све
је
то
махом
имовина
и
мал
на
далеко
чувенога
„
газда
Ивка
“
,
кога
су
у
млађим
годинама
његовим
звали
„
Ивко
Јовин
“
,
као
што
сада
његовога
сина
Мишу
,
зову
„
Миша
Ивков
“
!
...
Газдалук
Ивков
види
се
по
свачему
:
по
одевању
и
држању
његову
и
његове
глоте
на
вашарима
и
саборима
;
по
начину
живота
у
кући
његовој
;
по
томе
,
како
је
своју
децу
подизао
,
како
је
ћери
удомљавао
и
сина
Мишу
,
јединца
свога
,
оженио
;
по
пријатељским
везама
,
што
их
је
тиме
утврдио
са
виђеним
породицама
;
по
кући
са
осталим
зградама
,
које
су
својом
направом
одвојиле
од
осталих
у
селу
;
по
његовим
трговинским
везама
,
које
су
се
гранале
на
далеко
...
Једном
речи
,
газда
Ивко
и
његова
кућа
знана
је
била
до
Кучева
и
Градишта
,
до
Пожаревца
и
Смедерева
.
За
њега
,
као
богатог
трговца
,
знало
се
чак
и
до
Београда
,
па
ако
хоћете
и
преко
Дунава
,
чак
до
Пеште
и
Темишвара
.
Напослетку
,
газда
Ивко
био
чувен
и
по
старини
;
,
по
претцима
својим
...
И
ко
зна
кућу
газда
Ивка
из
Средњева
,
овако
и
оволико
,
колико
смо
је
довде
ми
писали
;
ко
види
:
како
се
с
времена
на
време
извозе
товари
пшенице
и
кукуруза
;
како
се
истерују
чопори
свиња
и
говеда
;
како
се
после
жетве
и
бербе
пуне
огромни
амбари
и
кошеви
;
како
му
у
кућу
долазе
и
госте
се
:
и
капетан
и
окружни
начелник
,
и
многи
виђени
трговци
и
велика
господа
из
Пожаревца
и
Београда
,
ко
све
то
зна
и
види
,
помислио
би
,
да
је
то
дом
на
коме
почива
благослов
Божји
,
у
коме
царује
срећа
и
задовољство
,
дом
,
на
који
многи
смртни
завидним
оком
погледају
...
Па
тако
су
и
мислили
одиста
сви
они
који
су
на
кућу
Ивкову
из
даљине
и
површно
бацали
поглед
свој
.
Али
сељани
,
нарочито
суседи
и
блиска
околина
Ивкова
,
знала
је
многе
тамне
,
мрачне
стране
овог
старог
и
богатог
дома
.
---
Покојни
газда
Јова
,
отац
Ивков
,
имао
је
тек
тридесет
и
шест
година
,
кад
му
је
син
Ивко
био
у
шеснаестој
.
У
пуном
развоју
мушке
снаге
и
лепоте
,
силан
и
новцем
и
имањем
,
увек
богато
и
брижљиво
одевен
и
намештен
,
-
газда
Јова
је
чисто
сијао
,
где
се
појавио
у
друштву
.
И
на
збору
општинском
,
и
на
сабору
селском
,
и
у
колу
,
и
на
седељци
,
уступано
му
је
прво
место
;
и
,
мада
је
тада
било
већ
деветнаест
година
како
је
ожењен
,
он
је
својом
угледном
појавом
,
надмашао
готово
све
момке
у
околини
,
те
су
,
и
тада
још
,
погледале
прелесно
на
њега
на
њега
,
не
само
жене
доба
његова
,
но
чак
и
девојке
.
Домаћица
његова
,
која
је
била
за
читавих
пет
година
старија
од
њега
,
није
од
неког
времена
,
ни
водила
више
рачуна
о
његовом
кретању
и
владању
ван
куће
;
а
не
би
јој
то
много
ни
помагало
,
јер
је
Јова
био
посилио
толико
,
да
му
нико
из
куће
није
смео
учинити
ма
какву
замерку
.
Она
је
са
резигнацијом
примала
гласове
,
који
су
се
по
селу
проносили
,
па
и
до
ње
допирали
:
о
теревенкама
и
љубавним
састанцима
,
што
их
је
имао
по
околини
„
онај
њен
“
,
како
је
она
називала
свога
мужа
,
по
обичају
који
и
сада
влада
по
селима
...
.
Увиђала
је
,
зар
,
и
сама
разлику
која
је
измећу
њих
била
,
и
по
годинама
,
и
по
осећајима
,
па
се
била
сва
предала
кућним
пословима
и
нези
деце
своје
,
надајући
се
да
ће
Јова
,
—
који
је
иначе
пазио
на
имање
и
трговину
,
—
смирити
се
,
кад
ожени
синове
Ивка
и
Стевицу
,
па
добије
од
њих
унучиће
.
Једнога
дана
уз
месојеђе
,
у
први
сумрак
,
припуцаше
пушке
и
затутња
бубањ
,
па
онда
,
брзо
за
тим
,
полете
по
селу
глас
,
да
газда
Јова
довео
у
кућу
за
сина
Ивка
,
Стану
Петрову
из
Влашка
Дола
,
девојку
која
је
била
у
целој
околини
на
гласу
за
своје
лепоте
,
са
којом
је
она
умела
да
рачуна
.
По
тој
спољашњој
лепоти
својој
и
пажњи
,
коју
је
поклањала
своме
оделу
и
намештању
:
по
достојанственом
држању
и
понашању
,
-
она
је
била
права
„
кап
#
девојка
“
,
како
су
је
и
звали
у
околини
;
колико
је
пута
долазило
до
боја
и
разбијених
глава
угледнијим
момцима
,
који
су
се
грабили
за
њену
наклоност
,
и
ако
је
она
била
из
незнатне
и
сиромашне
куће
...
И
,
одиста
,
то
био
леп
створ
;
јер
,
и
после
скоро
четрдесетогодишњег
живота
са
Ивком
,
у
оним
моментима
,
кад
је
стајала
пред
судом
као
оптуженик
за
убиство
своје
снахе
Радојке
,
—
целокупна
фигура
њена
показивала
је
не
старицу
од
преко
шездесет
година
,
-
колико
је
тада
у
истини
имала
,
-
него
жену
у
пуној
очуваној
снази
,
високог
и
усправног
стаса
,
правилних
црта
лица
,
отменог
држања
и
понашања
,
елегантних
и
достојанствених
покрета
и
манира
,
брижљиво
намештеног
и
у
ред
доведеног
одела
.
Али
што
је
,
од
свега
,
падало
у
очи
,
то
је
:
њене
усне
тако
моделисане
,
које
се
растављаху
само
при
говору
;
и
крупне
,
као
поноћ
црне
очи
,
надстрешене
густим
,
још
непроседелим
обрвама
,
оне
чудне
очи
њене
,
које
,
кроз
дуге
трепавице
продиру
дубоко
у
душу
,
са
упечатком
који
се
годинама
не
може
да
изглади
.
И
тако
,
стојећи
пред
судом
,
-
као
оптуженик
за
страховити
злочин
,
-
она
чињаше
утисак
жене
,
која
је
,
као
какав
император
аутократа
,
чинила
да
се
њена
слуша
без
поговора
.
Па
и
у
одговорима
својим
,
што
их
је
давала
на
питања
суда
,
као
и
у
примедбама
,
које
је
чинила
на
исказе
сведока
који
су
против
ње
сведочили
,
или
са
којима
се
суочавала
,
-
огледа
се
хладноћа
и
достојанство
,
које
је
испољавало
круту
и
несаломљиву
природу
њену
.
То
се
могло
опазити
,
на
претресу
њеног
дела
пред
судом
,
и
по
држању
њеног
сина
Мише
,
-
оптуженога
такође
за
уморство
жене
му
,
Радојке
,
-
који
,
ма
да
у
то
време
имађаше
скоро
четрдесет
година
,
на
свако
питање
,
управљено
му
од
стране
суда
,
одговараше
тек
пошто
је
неколико
тренутака
гледао
у
матер
,
чисто
очекујући
,
да
му
она
даде
поуке
како
и
шта
да
одговори
.
Изгледао
је
као
дете
,
које
би
се
радо
ухватило
за
скут
материн
и
тамо
скрило
испред
страховите
опасности
која
је
ту
,
и
којој
он
мора
да
гледа
у
очи
.
----
Но
да
оставимо
за
сада
ово
,
што
се
догађало
пред
пожаревачким
судом
,
после
скоро
четрдесет
година
,
-
а
што
ће
,
у
своје
време
,
доћи
на
ред
-
па
да
се
вратимо
у
доба
,
кад
оно
газда
Јова
,
дед
Мишин
,
доведе
за
свога
сина
Ивка
,
Стану
влашкодолку
,
матер
Мишину
...
На
прасак
пушака
и
монотону
лупу
гоча
,
која
се
чула
до
најудаљенијих
крајева
Средњева
,
поврвеше
из
кућа
на
улицу
и
жене
,
подаље
,
те
се
скупљаху
у
гомиле
,
разбирајући
једна
од
друге
:
гди
је
весеље
?
ко
се
жени
?
чија
је
девојка
?
...
Брзо
,
као
муња
,
пројури
по
селу
глас
,
да
је
,
мало
час
,
газда
Јова
,
са
сином
Ивком
,
довео
на
својим
кочијама
из
Вл
.
Дола
Стану
Петрову
.
Каза
’
ли
ти
ја
да
ће
нешто
бити
?
шапуташе
једна
кона
другој
,
кад
се
на
улици
нађоше
.
Море
,
видела
сам
ја
,
сестро
,
јесенас
још
на
вашару
у
Браничеву
,
како
Јова
гледа
по
жена
и
девојака
,
али
,
отуд
овуд
па
му
се
око
уставља
на
Стани
.
Па
и
она
ђаво
,
ма
да
се
чини
да
гледа
предадсе
,
искобељује
често
оним
својим
гаравим
очима
на
Јову
.
Па
ено
летос
,
кад
бесмо
на
заветини
у
Триброду
,
Јова
се
,
лепо
хоће
да
#
прекц
у
колу
,
кад
год
се
Стана
до
њега
ухвати
...
Вештица
је
то
,
секо
моја
!
Зна
она
на
које
се
вратнице
улази
у
пуну
и
богату
кућу
газда
Јове
из
Средњева
.
Е
,
Бога
ми
,
коно
,
—
одговараше
тихо
она
друга
,
—
сад
видим
да
има
нешто
од
онога
што
народ
говори
.
Сад
се
и
мени
отварају
очи
,
те
се
сећам
на
много
што
шта
што
ми
онда
није
ни
на
ум
падало
...
Па
ево
сад
је
корсем
доводи
,
за
сина
,
балавца
,
кога
она
може
у
кецељи
да
носи
...
Та
ма’ни
се
коно
,
Бога
ти
!
ово
се
већ
види
шта
је
.
Слично
томе
шаптало
се
и
на
другим
састанцима
жена
и
девојака
;
поличарке
и
мајке
њихове
,
не
могаху
лако
да
прегоре
,
што
„
једна
гола
девојка
из
туђег
села
“
,
ето
уђе
у
богату
кућу
Јовину
,
на
коју
су
многе
средњевске
удаваче
помишљале
у
девојачким
сновима
и
надањима
својим
.
Такви
разговори
ишли
су
шапатом
,
од
уста
до
уста
,
не
само
тога
вечера
,
и
оних
дана
до
венчања
Станина
;
него
се
то
продужавало
,
-
истима
ређе
и
ређе
,
-
и
после
толико
година
,
пошто
је
Савка
изродила
Ивку
њено
троје
деце
.
Та
прича
није
усахнула
са
свим
ни
пошто
су
помрли
,
и
газда
и
његова
домаћица
,
и
пошто
је
Ивко
био
„
стао
на
снагу
“
и
предузео
управу
куће
,
имања
и
трговине
,
уз
припомоћ
свога
млађег
брата
Стевице
,
слушајући
увек
предано
и
мудре
савете
,
своје
домаћице
,
Стане
.
-
Још
док
беше
у
животу
свекар
јој
Јова
,
Стана
је
,
мало
по
мало
,
освајала
земљиште
у
кући
;
па
,
како
је
била
веома
разборита
,
а
одлучне
и
чврсте
воље
,
не
само
за
послове
који
су
се
тицали
куће
и
имања
,
него
и
за
оне
чисто
трговачке
,
—
она
је
,
после
смрти
свекрове
,
држала
у
својој
јакој
руци
све
конце
и
њен
заповеднички
глас
чуо
се
:
и
у
кући
,
и
у
дућану
,
и
на
њиви
...
.
Њеним
заповестима
повиновала
се
и
њена
јетрва
—
жена
Стевичина
—
Смиља
,
исто
тако
,
као
што
су
и
сва
деца
,
и
сва
„
живина
“
у
кући
,
знала
добро
:
коме
треба
умостити
,
а
од
кога
им
се
ваља
бојати
.
Својим
разумом
,
својом
господском
појавом
и
држањем
,
Стана
је
импоновала
где
се
год
појавила
.
Чак
и
Ивко
,
који
је
почео
да
показује
наклоност
пићу
(
због
нечега
„
што
само
он
зна
“
,
како
је
говорио
,
кад
се
где
год
ван
куће
напије
)
,
осећао
је
њен
ауторитет
.
А
комшијке
,
ако
су
је
и
мрзиле
и
оговарале
међу
собом
:
дочекивале
су
је
са
поштовањем
,
кад
би
она
у
њихову
друштву
појавила
;
и
,
осећале
су
неку
врсту
одликовања
,
ако
би
им
Стана
пружила
руку
и
упитала
их
„
за
живо
здрав
“
.
-
И
тако
је
протицала
година
за
годином
.
Трговина
је
напредовала
,
имање
се
повећавало
,
деца
прираштала
,
—
женска
за
удају
,
а
доцније
и
син
Миша
за
женидбу
.
Стана
је
прво
удала
ћер
Мару
за
угледног
трговца
градиштанског
,
Тана
Протића
,
са
којом
смо
ми
,
још
у
почетку
ове
наше
приче
,
упознали
читатеље
наше
...
Стана
је
већ
видела
и
унучиће
од
ћери
,
па
је
желела
да
ожени
и
сина
Мишу
,
који
није
ни
мало
личио
на
деда
Јову
,
већ
као
и
отац
му
Ивко
,
био
без
енергије
и
иницијативе
,
а
преко
свега
још
,
боловао
од
падавице
.
И
ту
жељу
своју
Стана
је
испунила
.
У
богатоме
Стигу
нашла
је
угледну
кућу
,
и
пријатеља
.
Узела
је
за
снаху
Радојку
,
ћер
Стојана
Михаиловића
,
богатог
трговца
из
села
Батуше
,
која
,
поред
богате
спреме
девојачке
,
носи
и
три
стотине
„
цесарских
здравих
“
,
што
се
у
оно
време
сматрало
као
велики
мираз
,
о
коме
се
причало
и
по
Стигу
,
и
по
Пеку
,
до
Хомоља
и
до
Мораве
.
Била
је
и
весела
свадба
,
али
падало
је
у
очи
сватовима
,
и
девојачким
и
„
младожењским
“
,
да
младожења
није
са
сватовима
својим
,
дошао
по
девојку
и
до
Батуше
,
већ
застао
у
Божевцу
,
па
ту
сачекао
богату
киту
и
сватове
,
који
са
девојком
дођоше
од
Батуше
.
Одатле
после
,
уједињени
свати
,
одјездише
,
уз
песму
и
свирку
,
преко
Дивана
,
поред
Макаца
и
Раброва
,
пут
Средњева
.
-
Након
осам
дана
после
свадбе
,
ето
стигоше
у
Средњево
Батушани
-
похођани
.
Газда
Стојан
,
отац
Радојчин
,
повео
беше
собом
и
сина
Јову
,
дечка
од
дванаест
година
,
који
се
тада
учаше
у
гимназији
пожаревачкој
;
и
ћер
Анђу
,
старију
од
Радојке
,
која
беше
удата
у
Пожаревцу
;
и
зета
Живана
,
мужа
Анђина
,
и
још
неколико
блиских
родица
својих
.
Чим
је
са
својима
ушао
у
кућу
пријатеља
,
он
је
,
истина
,
опазио
да
је
свега
обилато
и
богато
спремљено
за
дочек
његов
и
његових
,
али
,
његовом
погледу
не
могаде
да
умакне
и
то
,
како
његова
прија
Стана
на
силу
развлачи
усне
да
се
насмеши
и
покаже
,
да
је
рада
гостима
.
И
на
лицу
своје
ћери
Раде
,
—
која
и
оцу
и
брату
полете
у
загрљај
,
чим
ови
скочише
с
кола
,
—
опази
он
оцртану
неку
тугу
.
Паде
му
у
очи
како
њено
,
до
јуче
једро
и
румено
лице
,
беше
потавнило
као
земља
,
а
очи
модре
,
као
да
су
уплакане
.
То
га
уби
као
пушка
.
Једва
је
чекао
да
уграби
Раду
на
само
,
па
да
је
пита
:
како
јој
је
?
-
Ту
се
за
богатом
трпезом
јело
и
пило
,
и
у
подне
,
и
у
вече
.
Пријатељ
Стојан
са
својима
,
остао
је
и
на
конаку
у
пријатеља
Ивка
;
али
,
ни
те
ноћи
,
ни
сутра
дан
пред
полазак
,
не
уграби
прилике
да
упита
своју
Раду
,
која
је
непрекидно
трчала
за
послом
:
како
јој
је
овде
?
Кад
већ
дође
време
да
седа
на
кола
,
—
пошто
се
ижљубио
са
мамурним
пријатељем
Ивком
и
пријом
Станом
,
—
он
шану
болно
Ради
(
кад
му
она
приђе
руци
)
:
како
ти
је
овде
,
ћери
моја
?
Добро
ми
је
,
бабо
,
-
грцаше
Рада
,
—
не
брине
се
ништа
;
али
видело
се
да
не
говори
истину
,
јер
очи
пуне
беше
упрла
у
крај
своје
кецеље
,
који
око
прста
омотаваше
.
—
—
—
—
Снажни
и
бујни
коњи
,
у
колима
газда
Стојана
Михаиловића
,
прелетали
су
већ
равни
Стиг
,
преко
поља
шапинских
и
батушких
,
са
ћерком
Анђом
и
зетом
Живаном
,
који
још
у
Средњеву
доконаше
,
да
га
,
онако
раскарена
не
пуштају
сама
кући
.
Дубоко
погружен
,
мишљаше
непрестано
на
своју
послушну
и
добру
Раду
,
без
које
ће
му
сад
бити
све
празно
у
кући
.
И
умро
је
сиромах
после
пет
година
,
а
није
сазнао
прави
узрок
,
са
кога
је
његова
Рада
могла
изгледати
онако
самртнички
тужна
,
каква
му
се
учинила
кад
је
оно
,
на
осам
дана
после
њене
удаје
,
походио
био
своје
пријатеље
.
Закључио
је
,
најзад
,
да
је
то
,
мож’да
,
било
отуда
,
што
је
његов
зет
Миша
страдао
од
падавице
,
а
што
је
он
сазнао
преко
људи
,
тек
на
два
месеца
,
после
вајнога
весеља
свога
.
Пекло
га
је
љуто
,
што
није
брижљивије
разбирао
,
коме
ће
дати
своју
Раду
,
коју
никад
,
ни
за
шта
,
није
имао
да
прекори
.
И
страшна
болест
Мишина
утицала
је
на
Раду
;
али
једна
сцена
,
која
је
била
у
кући
Ивковој
,
одмах
пети
дан
,
пошто
је
Рада
доведена
,
донела
јој
је
несрећу
,
коју
је
је
пратила
до
дана
мученичке
смрти
њене
.
Иву
се
било
допало
:
вредноћа
,
чистоћа
,
умешност
и
ред
,
који
је
Рада
,
-
навикнута
у
кући
очевој
,
—
почела
да
заводи
и
у
кући
свекровој
.
Образна
и
скромна
,
готова
да
свекру
указује
свако
поштовање
и
да
му
чини
све
оне
услуге
,
које
је
чинила
и
оцу
своме
,
-
Рада
се
необично
допала
свекру
,
који
од
своје
деце
није
био
научен
на
толику
пажњу
.
Расположен
и
весео
што
је
добио
такву
снаху
,
он
једнога
дана
(
петога
по
свадби
)
,
после
ручка
и
доброга
макачког
вина
,
узе
за
руку
Раду
,
која
га
је
око
стола
дворила
,
па
одушевљено
узвикну
:
„
алал
’
ти
млеко
које
си
дојила
!
жива
да
си
ми
и
здрава
,
лепа
снахо
моја
!
“
па
је
онда
и
помилова
по
округластом
подбратку
.
Стани
,
која
сећаше
за
трпезом
и
виде
шта
уради
Ивко
,
сену
као
муња
једна
мрачна
мисао
.
Преко
памети
пређе
јој
њено
девојаштво
и
њен
улазак
у
ову
кућу
,
па
на
један
мах
узавре
све
у
њој
.
И
та
мудра
Стана
,
која
се
свагда
одликовала
својом
тактичношћу
и
озбиљношћу
;
која
је
,
не
само
о
сваком
свом
раду
и
кораку
,
него
и
о
свакој
речи
коју
ће
изустити
,
водила
рачуна
и
говорила
увек
смишљено
,
-
избезуми
се
и
заборави
на
себе
,
први
пут
можда
,
од
како
је
у
овој
кући
.
На
поље
из
моје
куће
,
безобразна
кучко
,
цикну
као
гуја
,
а
очи
јој
севаху
као
у
тигрице
.
Најпогрдније
и
најодвратније
псовке
осу
она
и
на
Ивка
и
па
Раду
,
тако
,
да
све
беше
бленуло
од
запрепашћења
,
јер
нико
до
сада
не
виде
је
у
оваком
стању
.
Рада
осети
:
како
јој
се
љуља
земља
под
ногама
,
како
јој
нешто
страховито
зазуја
у
ушима
,
а
пред
очи
стадоше
излазити
светли
колутови
,
разних
боја
.
Миша
скочи
да
прихвати
Раду
,
која
посрну
да
падне
,
али
и
он
поче
ужасно
дрктати
,
те
се
заједно
са
њом
сруши
на
под
пре
него
су
га
запрепашћени
Ивко
и
деца
могли
прихватити
.
Стана
,
као
фурија
,
скочи
иза
трпезе
и
излете
из
собе
,
залупив
за
собом
силно
вратима
,
да
се
кућа
затресе
.
Тек
после
тога
Ивко
и
девојке
,
сестре
Мишине
,
прискочише
у
помоћ
Миши
и
Ради
.
Слеже
се
и
остала
„
живина
“
из
куће
;
начини
се
читава
узбуна
;
и
тек
после
пунога
сахата
у
кући
беше
опет
све
мирно
...
самртнички
мирно
и
немо
...
Од
тога
кобнога
дана