новациз
касе
,
којом
је
као
чиновник
неког
приватног
друштва
руковао
.
Еуфросина
је
била
више
„
дражесна
“
но
лепа
.
Очи
је
имала
као
две
жеравице
,
и
биле
су
,
што
но
кажу
,
на
врх
главе
.
Нос
јој
је
спадао
у
ону
груну
носева
,
за
које
се
каже
,
да
могу
закиснути
.
Према
томе
,
судећи
по
карактеристици
таквих
женских
носева
,
била
је
то
лукава
и
препредена
жена
.
У
телу
је
била
прилично
гојазна
,
а
растом
омалена
.
Цео
њен
спољашни
изглед
беше
такав
,
да
се
из
њега
могло
изводити
,
да
ова
жена
много
не
поетише
,
и
да
је
реални
правац
у
целом
њеном
животу
од
пресудна
значаја
.
Средства
за
живот
нису
јој
оскудевала
,
што
се
најбоље
видело
из
њеног
тачног
плаћања
кирије
што
се
до
душе
ефективно
није
баш
могло
опазити
и
потврдити
,
но
доста
је
да
наведемо
,
да
њојзи
газда
Вуле
није
досад
још
нашао
мане
,
због
које
би
је
морао
избацивати
из
куће
.
Газда
Вуле
је
напротив
показивао
овој
жени
много
већу
пажњу
но
осталим
кирајџијама
,
бар
су
то
опазиле
неке
љубопитне
укућанке
;
па
неће
бити
за
чудо
,
ако
споменемо
,
да
су
се
ове
исте
једанпут
и
прекрстиле
,
кад
су
спазиле
,
да
је
газда
Вуле
доцкан
у
ноћ
начинио
посету
госпа
Еуфросини
.
Бадава
,
газда
Вуле
сигурно
мисли
да
се
реформише
,
кад
је
ето
постао
наједанпут
толики
каваљер
,
да
чак
и
ноћу
,
по
господски
,
прави
етикетне
визите
!
...
Кроз
прозор
од
кухиње
у
Љубомировом
стану
видела
се
светлост
.
Сокица
је
устала
и
справљала
доручак
.
Била
је
необично
весела
,
јер
је
већ
чула
од
Љубомира
кад
је
кући
дошао
,
да
су
спасени
.
Љубомир
је
још
спавао
,
а
Сокица
је
хтела
да
га
буди
.
—
„
Нека
надокнади
оно
“
,
мислила
је
Сокица
.
„
што
је
ради
нужног
му
одласка
на
забаву
морао
од
спавања
да
изгуби
“
.
Газда
Вула
је
морао
веома
интересовати
рад
госпође
Сокице
,
кад
се
полако
испео
на
мердевине
,
које
су
биле
према
прозору
од
кухиње
на
премалежећој
комори
наслоњене
,
па
је
отуда
кроз
прозор
у
Сокицину
кухињу
загледао
,
а
то
је
комотно
могао
,
јер
највиша
окна
нису
била
застрта
завесом
.
У
глави
газда
Вула
сигурно
се
врзле
чудновате
мисли
,
кад
је
тако
нешто
учинио
.
Он
није
бадава
шпијунисао
и
даље
.
Мало
затим
,
а
стојећи
још
на
мердевинама
,
промрмља
кроз
зубе
:
—
„
Па
ето
,
неће
бити
истина
!
Еуфросина
ме
баш
поштено
слага
.
Та
ови
људи
не
мисле
бегати
,
а
и
ствари
по
кухињи
стоје
као
и
пре
.
Сигурно
су
паре
већ
спремили
.
Их
,
их
,
како
ме
превари
!
...
...
...
.
“
После
ових
речи
отпоче
газда
Вуле
да
слази
са
мердевина
,
но
некако
несрећно
оклизне
,
изгуби
равнотежу
,
па
заједно
са
мердевинама
тресне
о
земљу
.
У
исти
мах
зацичи
му
страховито
и
псето
,
но
не
од
каквог
душевног
запрепашћења
,
или
жалења
за
својим
госом
,
него
једино
од
бола
,
што
су
га
причкиљиле
мердевине
.
Газда
Вуле
запомагаше
на
једној
страни
,
а
жућов
,
псето
му
,
на
другој
.
На
овај
тресак
и
дупло
запомагање
,
отвори
Сокица
кухињска
врата
,
да
види
шта
је
,
а
двојица
укућана
већ
су
били
потрчали
на
оно
место
,
где
се
газда
Вуле
ваљао
и
превијао
од
бола
.
Жућов
,
који
је
у
овој
прилици
показао
јачи
стоицизам
,
лизао
му
је
већ
дотле
уши
и
обрве
.
На
понуду
Сокичину
унесу
укућани
газда
Вула
у
кухињу
,
те
га
положе
на
креветац
Сокицине
слушкиње
.
За
мало
па
се
газда
Вуле
исправи
,
напомињући
,
да
му
је
бол
већ
мало
уминуо
,
и
да
то
све
напослетку
није
ништа
,
јер
он
нити
је
руку
,
нити
ногу
сломио
,
но
се
само
поприлично
угрувао
.
—
„
Сад
ће
то
мене
све
проћи
“
,
заврши
он
своју
сопствену
анамнезу
,
„
док
се
ја
само
мало
одморим
“
,
па
затим
одмах
дода
:
—
„
Е
врашка
посла
са
тим
мердевинама
!
...
.
Учинило
ми
се
јутрос
,
као
да
осећам
неки
дим
у
авлији
,
па
бојећи
се
,
да
се
није
што
на
несрећу
запалило
,
попех
се
мало
више
на
те
проклете
мердевине
да
развидим
унаоколо
,
а
кад
тамо
,
а
ја
оклизну
па
стрмекну
ко’клада
.
Баш
Вам
хвала
добри
људи
“
!
.
Ово
последње
рече
укућанима
који
га
унеше
.
Исти
су
на
Сокицину
понуду
поседали
око
кухињског
стола
,
и
посматрали
Вула
,
бојећи
се
његове
какве
веће
незгоде
,
но
кад
су
се
уверили
,
да
је
газда
Вуле
своју
најновију
невољу
већ
преболео
,
устали
су
да
пођу
,
ма
да
их
је
Сокица
заустављала
да
причекају
на
по
једну
каву
,
но
они
се
учтиво
захвале
и
оду
.
—
„
Ево
сам
баш
скувала
каву
!
“
рече
Сокица
,
кад
оста
сама
са
газда
Булом
,
усу
каву
у
филџан
,
и
пружи
је
газда
Вулу
.
—
„
Хвала
,
госпо
,
хвала
!
“
рече
газда
Вуле
,
и
отпочне
каву
да
срче
.
—
„
Е
,
Бог
те
благословио
госпо
!
Да
ти
да
срећу
и
напредак
овога
и
онога
света
!
“
рече
још
Вуле
кад
виде
,
да
у
филџану
више
ништа
нема
.
Љубомир
,
који
се
сад
пробудио
и
чуо
из
своје
собе
тупи
глас
газда
Вула
,
скочио
је
к’о
опарен
,
јер
је
мислио
,
да
газда
Вуле
зацело
већ
пре
зоре
отпочиње
свој
ексекуторски
занат
,
па
одмах
баци
на
себе
горњи
капут
и
ступи
нагло
у
кухињу
,
са
тврдом
намером
,
да
тог
џимрију
добро
изгрди
и
напоље
истера
,
пошто
исти
пре
осам
сахата
у
јутру
није
имао
права
да
се
с
њиме
разрачунава
.
Но
како
се
Љубомир
изненадио
,
кад
виде
газда
Вула
где
баш
сада
оставља
испражњени
филџан
,
и
спрема
се
да
завије
цигарету
.
Сокица
исприча
одмах
Љубомиру
цео
несрећни
случај
са
газда
Вулом
,
на
што
се
Љубомир
разведри
,
па
како
је
то
сад
било
најзгодније
,
врати
се
у
собу
те
донесе
оданде
пола
табака
хартије
,
мастило
и
перо
,
и
положи
уз
то
на
кухињски
сто
ону
стотинарку
,
коју
је
од
Недељковића
у
име
претплате
примио
.
Газда
Вуле
страшно
разрогачи
очи
.
Сви
дојакошњи
болови
у
његовом
телу
престадоше
,
па
само
што
не
прогута
ону
стотинарку
,
толико
зину
,
па
рече
:
—
„
Та
лако
ћемо
за
ото
,
човече
!
...
Та
Ви
се
баш
журите
!
...
Има
за
то
времена
!
...
Не
мора
то
да
буде
баш
сад
!
...
Лако
ћемо
!
...
“
Ово
је
све
тако
љубазно
изговорио
,
да
би
човек
помислио
,
да
он
никакве
опаке
намере
имао
није
према
своме
дужнику
,
и
да
је
то
све
само
кривица
општинског
суда
.
Оваким
речима
предусретају
сви
грамзљиви
а
уједно
и
лукави
људи
своје
дужнике
,
кад
им
до
исплате
чине
сва
могућа
зла
,
а
при
пријему
новца
пренемажу
се
речима
:
„
та
оставите
!
“
„
послужите
се
,
не
мора
то
сад
бити
!
“
и
т
.
д
.
а
док
то
говоре
већ
су
пружени
новац
стрпали
у
џеп
.
На
захтев
Љубомиров
напише
газда
Вуле
признаницу
на
сто
и
шесдесет
и
пет
динара
,
потпише
је
,
прими
за
тим
стотинарку
,
и
врати
Љубомиру
уз
признаницу
кусур
од
новца
,
рачунајући
му
форинту
по
десет
гроша
и
пет
пара
динарских
,
и
ако
је
курс
био
десет
пара
,
изјавивши
му
,
да
ће
сам
отићи
у
осам
сахати
у
општину
,
да
скине
забрану
са
ствари
.
После
овога
рукује
се
он
са
Љубомиром
и
Сокицом
,
зарад
обновљеног
пријатељства
и
даљег
становања
,
препоручи
се
затим
на
врло
ласкав
начин
и
оде
,
блажен
и
задовољан
,
што
се
—
срушио
с
мердевина
.
У
авлији
се
сретне
газда
Вуле
са
неколицином
младих
и
веселих
људи
,
који
су
водили
веома
жив
разговор
,
и
виде
,
како
сви
уђоше
код
Љубомира
на
иста
кухињска
врата
.
То
је
био
Миливоје
са
оним
веселим
друштвом
,
које
је
на
забави
остало
у
краљевој
пивари
.
Сад
иду
они
оданде
.
Данас
је
већ
недеља
,
па
не
мора
нико
да
иде
на
дужност
.
Могу
после
спавати
докле
хоће
.
Гости
се
наместише
у
кухињи
,
како
је
ко
боље
могао
,
а
Љубомир
изнесе
још
и
неколико
столица
,
те
посади
госте
,
који
су
још
стојали
.
Љубомир
служи
ракијом
,
а
Сокица
кавом
.
Један
од
гостију
,
који
беше
веома
мамуран
,
затражи
још
и
киселих
паприка
и
краставаца
.
Љубомир
одмах
и
то
донесе
,
па
га
још
изненади
и
главицом
пресна
купуса
.
Сокица
чим
виде
купус
насмеши
се
,
донесе
одмах
зејтин
,
те
полије
њиме
купус
,
који
је
Љубомир
већ
исекао
на
мања
парчад
,
па
затим
отпоче
опште
жвакање
и
гутање
,
при
чему
су
сви
суделовали
,
и
мамурни
и
немамурни
и
Љубомир
и
Сокица
,
па
напослетку
,
дошла
су
чак
и
деца
,
онако
„
неглиже
“
из
кревета
те
и
они
помогоше
.
После
једне
главице
,
дође
и
друга
и
трећа
.
Кисео
купус
,
нарочито
пресан
,
веома
је
добро
и
здраво
јело
.
Он
може
да
се
једе
у
свако
доба
.
Није
рђаво
посолити
га
и
паприком
,
но
ради
деце
није
се
то
сад
могло
.
Непобитни
је
факт
,
да
овако
задовољство
,
као
што
га
је
сад
ово
друштво
имало
,
није
осећао
ни
један
цар
на
свету
.
Колико
год
милионара
на
свету
има
,
ниједан
није
могао
бити
срећнији
у
овај
мах
,
од
овога
веселог
друштва
,
коме
је
шкрипао
сад
кисео
купус
међу
зубима
,
баш
као
оно
кад
се
по
чврстом
снегу
гази
.
Колика
низина
уживању
,
и
како
високо
и
узвишено
осећање
среће
и
задовољства
!
Кисео
купус
исхранио
је
веће
геније
и
мислиоце
,
но
што
су
то
могле
да
учине
шпаргле
и
карфиоли
,
бар
код
нас
,
ако
не
може
бити
код
других
већих
народа
.
Кад
се
гости
заситише
и
ракијом
поткрепише
,
отпочеше
да
певају
сложно
и
чаробно
,
као
што
то
може
само
да
издаје
лепа
севдалијска
песма
,
коју
је
водио
Миливоје
,
коме
глас
беше
као
од
сребра
.
У
београдском
певачком
друштву
био
је
он
први
тенориста
.
Сокица
је
за
тили
час
спремила
Љубомиру
собу
,
па
позвала
госте
да
се
у
њу
преместе
,
но
друштво
оста
у
кухињи
и
даље
,
не
хотећи
преносити
расположење
,
које
би
се
овде
морало
кварити
,
а
тамо
изнова
тек
започињати
.
Између
осталог
озбиљног
и
шаљивог
разговора
,
дође
ред
и
на
Љубомирово
чудно
спасење
,
што
није
било
ни
за
једног
од
присутних
никаква
тајна
,
на
против
,
сви
су
они
били
вољни
да
помогну
,
да
се
новац
нађе
,
но
то
беху
на
жалост
све
слабе
,
сиромашне
фирме
.
Један
од
пријатеља
поче
тим
поводом
хвалити
на
сву
меру
Љубомиров
књижевни
рад
,
наводећи
како
га
је
сад
он
ето
од
невоље
спасао
.
Љубомир
беше
веома
скроман
човек
,
па
овако
одговори
пријатељу
:
—
„
Мани
се
брате
тога
,
ја
сам
сасвим
обичан
књижевни
радник
.
Допуштам
да
може
по
некад
бити
неког
доброг
мишљења
и
расположења
према
мени
,
јер
се
трудим
да
будем
у
својим
стварима
посве
оригиналан
и
разумљив
,
но
да
сам
заслужио
,
да
пожњевам
неке
ванредне
хвале
и
славе
,
на
то
никако
не
пристајем
.
А
и
на
што
ми
то
?
То
би
било
само
у
стању
да
ме
обмане
,
и
да
учини
,
да
се
улењим
,
и
да
сасвим
престанем
писати
.
Та
имамо
ми
за
то
живих
примера
.
Због
тога
маните
хвале
!
Нека
то
буде
после
,
ако
већ
друкчије
није
,
кад
са
свим
изнемогнем
,
кад
остарим
,
или
кад
умрем
,
па
и
онда
не
тражим
то
себе
ради
,
него
ове
моје
деце
ради
.
Она
нека
се
користе
мојим
радом
и
заслугама
ако
каквих
буде
,
јер
им
ја
и
тако
ништа
друго
оставити
немам
“
.
Љубомир
дубоко
уздахне
,
па
онда
настави
даље
:
—
„
У
својој
књижевничкој
каријери
имао
сам
а
имам
и
данас
више
непријатеља
,
но
у
своме
животу
,
који
ми
је
,
као
што
знате
,
био
досада
веома
буран
,
а
и
сада
ми
по
чешће
прете
велики
таласи
људске
злобе
и
неправде
,
и
ако
сам
вазда
чинио
само
племенита
дела
,
због
чега
сам
и
изгубио
своје
прилично
велико
имање
и
остао
тако
рећи
го
као
прст
.
Кад
све
оно
,
што
се
у
моме
књижевном
животу
досад
дешавало
,
зрело
промозгам
,
онда
као
да
готово
за
сав
потоњи
рад
мој
имам
да
захвалим
тим
својим
непријатељима
,
а
то
због
тога
,
што
се
непрестано
упињем
,
да
докажем
,
да
ти
исти
,
тендециозно
оцењивајући
мој
рад
,
немају
право
,
и
да
сам
ја
нешто
боље
,
но
што
они
о
мени
мисле
и
по
српским
листовима
трубе
.
Ја
волим
да
остану
они
и
даље
моји
непријатељи
,
а
неће
ми
бити
баш
криво
ако
уз
њи
пристану
још
и
нови
,
јер
они
ће
управо
баш
да
буду
покретачи
мога
даљег
рада
,
ако
би
овај
случајно
запео
због
какве
пријатније
промене
у
моме
свакидањем
животу
,
кад
бих
н
.
пр
.
изненада
добио
нешто
повише
на
каквој
лутрији
,
или
би
случајно
наследио
какву
богату
тетку
,
или
каквог
„
зјело
“
богатог
стрица
,
на
због
тога
олабавио
у
вредноћи
.
Но
како
сам
лепе
среће
,
не
треба
да
се
од
тога
бојим
;
сигуран
сам
да
ћу
се
до
смрти
борити
и
радити
.
Па
зато
,
браћо
,
верујте
ми
,
да
претерана
хвала
ниједном
писцу
не
може
добра
донети
.
Ја
је
на
послетку
не
требам
,
па
ни
најобичнију
,
јер
не
пишем
никоме
за
ћеф
,
но
из
своје
сопствене
побуде
и
потребе
.
Писање
је
мој
најбољи
пријатељ
;
оно
ме
теши
,
разгаљује
и
прихваћа
моје
јаде
,
а
и
сваку
моју
радост
и
срећу
.
Моја
ми
је
жена
најблагодарнија
публика
,
она
ме
за
сваки
написани
табак
по
један
пут
пољуби
,
па
шта
ће
ми
веће
награде
?
!
...
“
Љубомир
престаде
,
Сокица
порумени
,
а
гости
расположени
Љубомировим
свршетком
,
куцну
се
с
њиме
,
наглашујући
,
да
је
то
у
здравље
домаћице
,
најсавеснијег
критичара
Љубомировог
,
затим
искапе
чашице
до
дна
,
па
на
завршетку
отпевају
још
и
једно
громко
„
многаја
љета
“
.
После
тога
дигоше
се
,
јер
је
већ
било
крајње
време
да
се
иде
кући
;
пријатељски
се
опростише
,
и
одоше
сви
са
Миливојем
.
Кад
су
кроз
дугачку
авлију
пролазили
,
посматрали
су
их
жудно
љубопитни
укућани
,
а
међу
свима
понајжешће
се
разрогачиле
Еуфросинине
очи
.
Оне
су
управо
прождирале
Миливоја
.
У
очи
нове
године
.
Навршило
се
равно
два
месеца
дана
од
последње
забаве
„
Београдског
певачког
друштва
“
.
Све
је
у
вароши
текло
својим
током
.
Ничега
ванредног
није
било
.
Све
до
сад
познате
особе
у
овим
догађајима
,
главне
и
споредне
,
радиле
су
свој
обични
,
посведневни
посао
,
неко
тежи
,
неко
лакши
.
Они
који
нису
имали
никаква
посла
,
ти
су
се
латили
баш
никаква
посла
:
ружили
су
све
што
је
добро
,
изумевали
и
градили
сплетке
,
и
оговарали
цео
поштен
свет
.
Госпођа
Еуфросина
била
је
виртуоз
у
оваквим
стварима
и
ако
је
имала
јаку
конкуренцију
у
неким
својим
колегиницама
,
и
у
служитељским
органима
разних
београдских
кућа
,
но
о
тим
сасма
новим
особама
,
биће
спомена
доцније
,
а
сад
долазе
много
важније
ствари
на
ред
,
између
којих
је
на
првом
месту
кућа
господина
Петра
Радосављевића
,
саветника
у
пенсији
,
човека
веома
чувена
са
свога
неокаљаног
поштења
и
богаства
.
Госпођа
Милица
,
жена
Петрова
,
образована
и
карактерна
дама
,
бројала
је
у
овом
времену
пуних
четрдесет
година
,
а
била
је
млађа
од
свога
мужа
за
неких
петнаест
година
.
Он
беше
онизак
и
сув
,
нешто
мало
погурен
и
по
неки
пут
џандрљив
.
Она
висока
,
класична
лика
,
мајестетичног
хода
,
загаситих
светлих
очију
,
и
по
свему
овом
изгледаше
до
десет
година
млађа
но
што
беше
у
ствари
.
То
је
можда
и
због
тога
било
,
што
није
никако
рађала
.
Нису
се
узели
из
љубави
,
но
из
личних
рачуна
.
Он
,
велики
господин
,
(
а
то
је
и
пре
осамнаест
година
био
,
кад
су
се
узели
)
а
она
богата
наследница
,
васпитана
на
страни
,
у
великом
свету
,
прожмана
само
једним
јединим
идеалом
:
да
је
свугде
међу
првима
,
и
да
даје
такт
свима
око
себе
.
Ово
своје
властољубље
распростирала
је
само
у
толико
,
у
колико
оно
није
вређало
осетљивост
њене
околине
.
Никад
ни
у
чем
није
она
прелазила
границу
.
У
свему
беше
одмерена
и
промишљена
.
Са
мужем
се
у
свима
главним
стварима
слагала
,
само
у
ситницама
не
увек
.
Отуд
је
произлазила
његова
џандрљивост
,
која
је
доцније
прешла
у
читаву
кроничну
болест
.
Живот
њихов
текао
је
иначе
сасвим
мирно
и
одмерено
,
но
без
икаквог
идеалнијег
зачина
,
без
једнодушности
у
осећању
међусобног
припадања
,
тачно
по
пропису
закона
супружанских
,
а
даље
не
.
Они
као
да
су
увидели
потребу
надокнађивања
овог
осећајног
недостатка
у
своме
браку
,
па
зато
су
почешће
приређивали
веома
лепе
забаве
у
својој
кући
.
Што
нису
могли
да
уживају
сами
собом
,
уживали
су
у
другима
.
У
очи
наступајуће
1885
.
нове
године
,
имала
је
једна
таква
забава
у
њиховој
кући
да
се
одржи
,
којој
се
још
и
нека
већа
важност
придавала
но
обично
,
баш
због
самог
овог
дана
,
који
се
имао
најсвечаније
дочекати
,
што
је
већ
и
у
позивницама
напоменуто
било
.
Напослетку
,
приспе
и
жељно
очекивани
дан
забаве
,
а
то
је
био
31
.
декембар
1884
.
године
.
Осам
је
сахата
у
вече
.
Кућа
Радосављевића
,
која
се
налази
у
близини
Калимегдана
,
сва
је
осветљена
.
Капија
је
широм
отворена
.
Гости
већ
долазе
и
пењу
се
уз
широке
степенице
,
које
осветљавају
лепе
металне
лампе
,
утврђене
с
обе
стране
зидова
.
На
главним
вратима
од
ходника
стоји
у
црном
оделу
и
белим
рукавицама
момак
,
и
упућује
госте
у
предсобље
,
где
други
момак
,
исто
тако
свечано
обучен
,
помаже
скидати
гостима
горње
одеће
,
и
оставља
им
штапове
и
кишобране
на
за
то
одређена
места
.
Из
овог
предсобља
улази
се
у
мали
салон
,
у
коме
се
налазе
два
велика
о
зид
обешена
огледала
,
испод
којих
стоје
позлаћени
столови
са
мраморним
плочама
.
На
истима
су
разне
четке
и
чешљеви
.
Једно
огледало
као
да
је
одређено
за
женску
тоалету
,
а
друго
преко
пута
за
мушку
.
Но
то
се
баш
не
испуњава
по
пропису
,
јер
се
оба
пола
загледају
час
у
ово
,
час
у
оно
огледало
,
и
ту
се
намештају
како
ко
стигне
.
Одатле
се
улази
у
главни
велики
салон
,
где
на
вратима
дочекују
госте
домаћин
и
домаћица
,
обоје
елегантно
обучени
,
а
на
домаћици
треперио
је
још
и
брилијантни
накит
,
као
жива
ватра
.
Са
свима
женским
гостима
љубила
се
домаћица
;
с
неким
у
уста
,
а
неке
је
пољубила
у
образ
,
како
је
то
већ
по
њеним
назорима
требало
.
Са
мушкима
се
својски
руковала
,
а
млађи
међу
овима
љубили
су
њу
у
руку
.
У
осам
и
по
часова
био
је
велики
салон
пун
гостију
.
Прозори
овог
великог
салона
гледали
су
на
улицу
.
На
тој
страни
салона
,
баш
уз
саме
прозоре
,
налажаху
се
сомотом
превучене
клупе
.
Неки
су
овде
седели
,
а
већина
се
шетала
по
салону
,
или
одлазила
у
друге
просторије
,
у
које
се
доспевало
,
кад
се
на
друга
,
противна
врата
овога
салона
даље
полазило
.
Тако
се
Радосављевић
са
неколицином
својих
старих
другова
и
пријатеља
забављао
у
побочној
соби
пушењем
и
разговором
,
и
чекао
само
на
позив
,
па
да
се
седа
за
богату
вечеру
.
Но
домаћица
није
још
издала
овакав
налог
.
Њени
погледи
као
да
су
били
непрестано
наперени
на
главна
врата
.
У
девет
сахата
изда
домаћица
напослетку
заповест
,
да
се
седа
за
вечеру
,
па
и
онда
гледну
још
по
неки
пут
на
она
врата
.
Аранжери
и
помагачи
госпође
Милице
око
размештања
гостију
били
су
млади
момци
и
девојке
,
који
су
изредно
обављали
ове
почасне
дужности
.
За
тили
час
па
се
гости
понамешташе
за
дугачки
сто
,
који
беше
у
близини
зида
,
а
преко
пута
од
прозора
,
у
великом
салону
.
Празно
место
,
што
је
остало
између
стола
и
прозора
,
било
је
одређено
за
играње
,
које
ће
по
уговореном
програму
,
да
отпочне
одмах
после
вечере
.
За
столом
је
сад
седело
,
заједно
са
домаћином
и
домаћицом
,
равно
тридесет
и
четири
особе
.
У
прочељу
је
седела
госпођа
Милица
,
што
је
био
увек
њен
тако
рећи
уведени
обичај
,
на
који
су
се
њени
гости
већ
навикли
били
,
а
што
она
није
чинила
из
сујете
,
но
ради
бољег
прегледа
,
као
природни
столоравнатељ
.
Из
истог
узрока
седео
је
доле
у
зачељу
,
њен
муж
,
домаћин
,
који
је
строго
контролисао
пуњење
чаша
,
и
давао
нужна
упуства
послужитељима
,
који
су
и
сад
још
били
непрестано
у
рукавицама
.
Од
наших
познаника
,
који
су
седели
за
овим
столом
,
и
то
одмах
у
прочељу
до
домаћице
,
има
да
се
забележи
господар
Коста
Недељковић
,
који
је
седео
с
десне
,
његова
жена
,
госпођа
Персида
,
која
је
седела
с
леве
стране
,
и
њихова
кћи
,
госпођица
Даница
,
која
је
седела
одмах
до
своје
матере
.
До
Данице
седео
је
као
неки
сателита
ове
дивне
звезде
,
господар
Сима
Богатић
.
Ту
је
и
доброћудни
господин
начелник
,
Никола
Николић
.
Он
је
седео
доле
,
с
десне
стране
од
домаћина
.
Остале
госте
,
њих
још
двадесет
и
седам
,
нема
потребе
сад
одмах
ближе
описивати
но
за
сад
може
се
само
напоменути
,
да
је
међу
њима
било
још
четири
старца
и
четири
бабе
,
петоро
средњих
људи
,
са
нет
млађих
госпођа
,
и
шесторо
младих
људи
,
који
су
се
трима
,
младим
као
капља
,
госпођицама
удварали
.
Сви
овде
напоменути
старији
,
седели
су
више
горе
ка
прочељу
,
како
их
је
већ
домаћица
понамештала
,
пазећи
строго
на
године
,
а
не
на
положај
који
заузимају
у
друштву
.
У
дну
стола
,
ближе
домаћину
и
старом
начелнику
,
који
није
никако
хтео
да
на
друго
место
седне
,
посадила
се
омладина
како
је
хтела
и
знала
,
јер
је
то
њима
домаћица
на
вољу
оставила
.
На
столу
се
пушила
чорба
.
Кашике
се
већ
додирнуше
са
тањирима
,
на
од
њиховог
звекета
није
се
ни
чуло
,
кад
се
врата
од
салона
отворише
,
и
кад
уђе
кроз
њих
висок
,
елегантан
и
леп
младић
.
То
је
био
Миливоје
.
Долазак
његов
на
ову
забаву
учинио
је
,
да
је
Сими
Богатићу
с
места
пресела
чорба
.
По
глави
Симиној
врзле
су
се
сад
чудновате
мисли
.
Он
је
имао
важна
узрока
,
да
мисли
,
да
свога
супарника
неће
вечерас
овде
затећи
.
Њему
је
до
душе
врло
добро
познато
било
,
да
је
Миливоје
чести
гост
у
овој
кући
,
но
он
је
нешто
учинио
,
да
се
они
данас
овде
никако
не
састану
,
па
ипак
,
ето
,
испало
је
како
он
није
хтео
.
—
„
Превара
,
издајство
!
“
мрмљао
је
он
у
себи
.
Миливоје
стоји
у
сродственој
вези
са
домаћином
и
домаћицом
.
Он
је
кумче
госпође
Милице
.
Она
га
је
сама
држала
на
рукама
,
кад
се
он
крстио
.
Тада
је
она
била
у
Крагујевцу
,
у
гостима
код
своје
тетке
.
У
истој
кући
,
у
авлији
,
седели
су
сироти
родитељи
Миливојеви
.
Миливоје
се
родио
истога
дана
,
кад
је
госпођа
Милица
,
тада
још
девојка
,
тетки
у
госте
дошла
.
Сутра
дан
,
по
лепом
српском
обичају
,
а
и
због
пажње
према
кирајџији
,
отишла
је
тетка
Миличина
са
њоме
,
да
посете
породиљу
и
даривају
дете
.
Ванредна
лепота
овог
мушког
детета
,
која
се
у
дивним
,
правилним
цртама
његова
лика
показивала
,
очарала
је
тада
гошћу
Милицу
,
те
је
она
одмах
изјавила
жељу
,
како
би
веома
радо
крстила
ово
дете
.
Тетка
њена
на
то
пристане
,
а
Миливојева
мати
то
једва
дочека
,
јер
њен
венчани
кум
,
сиромах
као
и
они
,
беше
некуд
незнано
у
бели
свет
отумарао
.
Кад
се
Милица
доцније
удала
,
била
је
још
свега
два
пута
у
Крагујевцу
,
па
оба
пута
обишла
је
своје
кумче
,
и
богато
га
даривала
.
Кад
је
Миливоје
одрастао
за
средњу
школу
ова
је
веза
између
куме
и
кумчета
сасвим
прекинута
била
,
једно
због
тога
,
што
је
Миливоје
учио
и
свршио
гимназију
у
Крагујевцу
,
а
Милица
није
тамо
више
одлазила
,
јер
јој
је
тетка
давно
већ
умрла
,
а
друго
,
што
је
Миливоје
смрћу
својих
родитеља
остао
сироче
,
па
ову
везу
,
коју
су
његови
родитељи
гајили
и
подржавали
,
није
имао
прилике
да
настави
.
Кад
је
био
већ
у
старијим
и
најстаријим
разредима
,
једва
да
је
што
и
памтио
о
свему
овоме
.
Тек
,
кад
је
дошао
из
иностранства
у
Београд
за
предавача
гимнасије
,
сасвим
изненада
и
случајно
,
упозна
њега
,
поново
госпођа
Милица
.
То
се
десило
у
једној
отменој
кући
Београдској
,
коју
је
госпођа
Милица
често
похађала
,
а
где
је
Миливоје
био
веома
добро
примљен
.
У
тој
се
кући
Миливоје
први
пут
са
Даницом
видео
,
и
ту
се
заволели
,
а
то
је
кућа
његова
друга
,
са
којим
се
спремао
за
професорски
испит
,
који
су
пре
шест
месеца
обојица
и
положили
.
Госпођа
Милица
била
је
усхићена
,
кад
је
своје
кумче
пронашла
.
Да
је
имала
деце
,
за
цело
,
ни
своје
најрођеније
не
би
већма
волела
,
но
сад
ово
своје
кумче
.
Све
оне
лепе
црте
,
које
је
некад
у
малом
детету
посматрала
,
и
још
их
се
сећала
,
видела
је
сад
усавршене
,
и
ако
су
дабоме
то
сад
два
са
свим
неједнака
лика
,
но
на
послетку
,
ако
се
ово
чини
невероватно
,
онда
је
ваљда
машта
госпође
Милице
пронашла
да
је
то
баш
тако
,
па
треба
сад
оставити
госпођу
Милицу
,
нека
се
наслађава
успоменама
из
свога
девовања
,
у
коме
је
епизода
са
крштењем
малог
кумчета
била
тада
за
њу
читав
догађај
,
па
се
повратити
друштву
,
које
се
као
по
некој
команди
осврнуло
на
Миливоја
,
кад
је
овај
столу
пришао
,
назвао
у
округ
„
добро
вече
!
“
и
пољубио
госпођу
Милицу
у
руку
.
Домаћин
је
устао
и
пошао
Миливоју
у
сусрет
,
с
њиме
се
затим
својски
руковао
,
и
одмах
га
до
себе
посадио
.
Миливоја
су
сви
из
друштва
познавали
,
као
и
он
њих
,
те
према
томе
није
било
представљања
.
Та
околност
,
да
је
Миливоје
доласком
својим
толико
заинтересовао
цело
ово
друштво
,
ма
да
га
сви
добро
познаваху
,
није
без
узрока
.
Осим
домаћице
и
домаћина
,
старог
начелника
,
Данице
и
матере
јој
,
лебдео
је
на
устима
свих
осталих
неки
чудни
,
презриви
осмех
,
који
је
само
једини
Недељковић
савлађивао
,
бришући
непрестано
уста
салфетом
,
док
су
га
остали
још
и
појачавали
.
На
срећу
,
то
је
све
трајало
само
неколико
тренутака
,
иначе
би
то
,
да
је
још
дуже
трајало
,
зацело
домаћица
приметити
морала
,
што
јој
свакојако
не
би
годило
,
јер
би
се
морала
сетити
,
да
се
ова
демонстрација
према
њеном
кумчету
,
у
нечем
и
ње
тиче
.
Комедија
,
која
се
у
главама
ових
тајних
демонстраната
одигравала
,
није
ништа
ново
.
Свету
највише
годи
,
да
верује
у
оно
,
што
изненађује
.
Посумњати
у
поштење
једне
жене
,
која
доминира
лепотом
и
интелигенцијом
,
спада
у
пикантерије
.
У
колико
ствар
неприродније
изгледа
,
постаје
и
пикантерија
још
пикантнијом
.
Да
је
Миливоје
кумче
госпође
Милице
,
то
су
сви
знали
.
Но
скептици
чистоте
овога
кумства
нису
разбирали
за
његову
идеалну
страну
,
него
су
полазили
са
тачке
обичног
посматрања
,
које
једну
ствар
никад
дубље
не
испитује
,
него
се
задовољава
првом
најзгоднијом
комбинацијом
,
па
ма
то
и
до
апсурдума
доводило
.
Еле
,
тим
неверницима
није
ништа
било
прече
,
него
да
верују
,
да
госпођа
Милица
стоји
у
недозвољеним
одношајима
са
Миливојем
.
Ето
,
дакле
,
од
куд
је
долазио
онај
презриви
и
злуради
осмех
код
већине
овога
друштва
.
Кад
би
он
изражавао
неку
врсту
гнушања
,
мислио
би
човек
,
да
га
производе
моралисте
,
но
у
томе
осмеху
исказана
је
код
већине
само
пакост
и
ненавист
,
што
спада
у
неморал
.
Осмејак
Недељковића
имао
је
своју
засебну
карактеристику
,
као
што
ће
се
то
доцније
видети
.
Нехотице
се
намеће
питање
:
па
што
да
гђа
Милица
и
купи
око
себе
овакове
госте
?
Но
ваља
приметити
,
да
овако
што
она
ни
слутила
није
.
Гадна
и
ниска
сплетка
распростире
се
само
до
оних
међа
,
докле
допиру
услови
за
њу
.
Срамна
потвора
не
може
да
окужи
онога
,
који
се
налази
на
висини
неокаљаног
поштења
.
Пасја
пећина
мори
псе
,
а
човека
само
онда
,
кад
се
до
њих
спусти
.
Ова
комбинација
,
да
гђа
Милица
и
Миливоје
нису
само
кума
и
кумче
,
произашла
је
из
главе
Симе
Богатића
.
Он
је
ту
бомбу
од
скора
бацио
међу
своје
дискретне
људе
.
Ови
су
опет
имали
друге
своје
дискретне
,
док
на
послетку
нису
сви
дискретни
постали
индискретни
.
У
Палилули
,
и
иначе
по
вароши
,
била
је
главни
агенат
за
даље
препродавање
ове
вести
,
живога
мужа
удовица
,
гђа
Еуфросина
,
коју
је
Богатић
често
походио
,
не
знајући
наравно
,
да
он
са
газда
Вулом
дели
све
сладости
и
све
трошкове
ове
препредене
жене
.
Даничини
родитељи
знали
су
за
дрску
лаж
.
У
исту
као
да
је
отац
веровао
,
јер
се
не
би
иначе
онако
осмехнуо
.
Мати
њена
није
апсолутно
у
то
веровала
.
Она
је
била
присна
пријатељица
Миличина
,
и
познавала
је
добро
дивни
карактер
њен
.
Она
је
једина
и
могла
то
Милици
казати
,
али
је
и
сувише
штедила
осетљивост
своје
пријатељице
,
знајући
да
је
то
све
пука
измишљотина
Богатићева
.
Но
има
нешто
друго
,
што
је
она
већ
Милици
казала
,
а
због
чега
је
Милица
постала
још
наклоњенија
према
Миливоју
.
Она
се
наиме
исповедила
Милици
,
да
њена
Даница
воли
Миливоја
,
а
овај
њу
.
Даница
је
,
вели
,
њојзи
то
већ
признала
,
стављајући
љубав
своју
под
материну
заштиту
.
У
појединостима
гласила
је
ова
исповест
овако
:
Пре
кратког
времена
били
су
Миливоје
и
Даница
по
други
пут
заједно
код
даничине
другарице
,
сестре
његовог
колеге
,
и
то
опет
са
свим
случајно
(
њихов
први
састанак
Даница
није
прећутала
матери
)
,
па
у
тренуцима
кад
су
били
сами
,
изјавили
су
једно
другом
своју
љубав
,
и
заверили
су
се
одржати
је
до
смрти
.
Ове
две
пријатељице
радовале
су
се
из
дубине
душе
овој
срећи
и
љубави
своје
деце
.
(
Милица
је
врло
често
звала
Миливоја
својим
сином
,
јер
га
у
души
није
ни
сматрала
друкчије
,
но
као
своје
рођено
дете
)
.
Чим
је
она
ово
сад
од
Персе
чула
,
одмах
се
решила
у
себи
,
да
то
све
сутра
мужу
своме
саопшти
,
и
да
од
њега
затражи
,
да
они
,
чим
то
буде
требало
,
Миливоју
кумују
,
и
да
иницијативу
свадбених
спрема
,
од
стране
младожењине
,
предузму
у
своје
руке
.
Но
није
тако
мислио
и
Даничин
отац
,
господар
Коста
Недељковић
,
коме
је
све
ово
већ
познато
било
,
јер
се
у
његовој
кући
од
неког
доба
није
о
другом
чему
ни
разговарало
,
до
само
о
даничиној
удаји
,
а
тада
би
мати
свагда
говорила
само
о
Миливоју
.
Кад
се
расветле
неке
ствари
,
неће
бити
ни
најмање
чудо
,
зашто
је
господар
Коста
Недељковић
био
противан
Миливоју
.
Његови
пређашњи
назори
о
непоколебљивости
трговаца
,
почели
су
да
бледе
.
До
скора
чврст
и
јак
у
својим
капиталима
,
осети
он
једнога
дана
,
претрпивши
огромну
штету
на
извезеним
шљивама
,
како
се
подножје
његових
финансија
почело
да
љуља
.
Недељковићева
пасива
премашила
су
већ
далеко
његова
актива
.
До
банкротства
фалио
је
само
један
корак
.
Чувар
ове
његове
трговачке
тајне
био
је
Сима
Богатић
.
Његово
посредовање
,
или
боље
рећи
,
Симин
новац
чувао
је
Недељковића
од
срамоте
и
пропасти
.
Раскрстити
са
Богатићем
,
значило
би
,
сурвати
се
у
бездан
,
који
је
ето
већ
зинуо
на
Недељковића
,
да
га
прогута
.
Одмах
после
забаве
„
Београдског
певачког
друштва
“
запросио
је
Богатић
Даницу
.
Тада
криза
Недељковићева
још
није
била
наступила
,
па
је
због
тога
он
отезао
са
одговором
,
но
сада
,
имао
је
већ
и
сувише
разлога
да
се
пожури
са
њиме
,
због
чега
се
сваки
дан
са
женом
о
томе
саветовао
.
Жена
његова
била
је
одлучно
против
Богатића
,
а
од
како
је
сазнала
за
тајну
Даничину
,
коју
је
још
на
забави
„
Београдског
певачког
друштва
“
прозревала
,
створила
је
са
ћерком
опозицију
према
оцу
.
Недељковић
је
до
душе
осећао
,
да
захтеви
његови
,
који
уништавају
слободну
вољу
кћери
му
,
нису
праведни
и
разложни
,
но
приморан
силом
околности
,
усељавао
је
поступно
у
своју
главу
и
такве
мисли
,
од
којих
би
се
некада
стидео
.
Дамоклесов
мач
висаше
над
његовом
главом
.
Богатић
,
кога
је
он
пређе
чак
и
мрзео
,
толико
је
већ
њиме
овладао
,
да
му
он
сад
верује
чак
и
све
његове
лажи
,
као
што
је
између
осталих
и
она
,
о
интимности
Миливоја
и
његове
куме
.
Богатић
је
то
измислио
зато
,
што
није
за
овај
мах
умео
ништа
горе
да
измисли
.
Рачунао
је
,
да
ће
се
Даница
гнушати
свога
драгана
због
овог
,
па
да
ће
га
сигурно
и
презрети
.
Но
како
се
он
ту
баш
љуто
преварио
,
видеће
се
још
вечерас
.
Ето
,
така
се
констелација
разних
расположења
створила
међу
овом
родбином
и
познаницима
,
који
су
до
јуче
још
гајили
најсрдачније
осећаје
непомућеног
пријатељства
и
љубави
,
а
сада
,
кад
су
им
се
интереси
тако
разнострано
укрстили
,
отпоче
међу
њима
демон
растројства
да
клија
,
коме
је
потребно
још
само
мало
више
хране
,
па
да
запарложи
цео
овај
дивни
и
богати
усев
,
негован
руком
браства
и
загреван
сунцем
љубави
.
Да
се
не
би
учинило
на
жао
каквом
гурману
,
изређаћемо
сва
јела
,
која
су
донесена
после
киселе
чорбе
,
на
овој
вечери
.
Пилећи
паприкаш
са
резанцима
предњачио
је
,
за
њим
дође
винова
сарма
,
једна
реткост
у
ово
доба
,
но
вешта
домаћица
имала
је
начина
,
да
овај
зимњи
шпециалитет
одржи
.
Коме
да
вода
на
уста
не
поцури
,
кад
се
спомене
,
да
се
за
овим
појавила
пита
с
месом
.
Ово
српско
исторично
јело
,
својим
мирисом
и
својом
унутрашњом
структуром
управо
очарава
све
живце
,
а
задатак
му
је
,
да
помоћу
својих
чаробних
кључева
отвара
даљи
апетит
.
Сва
је
дворана
замирисала
,
кад
се
ово
благородно
јело
унело
,
да
је
сирото
„
реш
“
печено
прасе
,
које
је
за
овим
дошло
,
имало
читаву
муку
,
да
буде
поједено
.
Јагњеће
печење
,
опет
једна
реткост
у
овом
добу
године
,
нашло
је
одзива
само
код
старих
господара
и
госпођа
,
јер
је
омладина
била
већ
толико
испуњена
одушевљењем
,
питом
и
прасетом
,
да
је
само
још
чекала
,
да
музика
засвира
,
па
да
се
отпочне
набијање
унесених
количина
,
и
наступи
прво
варење
црним
неготинским
вином
знатно
потпомогнуто
.
Са
свим
меланхолично
,
и
без
икаквог
утицаја
на
сите
госте
,
лежаху
по
столу
поређане
„
париске
штанглице
“
,
„
патишпан
“
,
„
торта
с
орасима
“
,
„
пуслице
“
и
„
ванили
ринглице
“
.
Гости
су
били
у
истини
већ
толико
сити
да
су
све
понуде
домаћичине
у
погледу
ових
колача
остале
на
празно
.
Но
неумитна
судба
,
која
коси
све
на
овом
свету
,
покосиће
и
њих
,
кад
им
,
тамо
доцније
,
куцне
суђени
час
.
Вина
је
било
две
врсте
:
миријевско
бело
и
неготинско
црно
.
Ово
друго
пије
омладина
,
а
оно
прво
остарина
.
Старци
пију
црно
вино
само
кад
су
слаби
,
па
им
то
лекар
пропише
,
а
иначе
су
већином
за
бело
,
па
му
неки
додају
још
и
минералне
или
обичне
воде
;
тако
н
.
пр
.
Недељковић
меша
с
вином
чисту
воду
,
Богатић
није
уз
бело
вино
„
гисхиблер
“
а
стари
начелник
и
домаћин
„
Буковичку
воду
“
.
Музика
засвира
омладинско
коло
.
Скоро
сви
поустајаше
.
За
столом
су
седели
још
само
старци
,
Недељковићка
,
он
и
оне
четири
старе
госпође
.
Богатић
се
у
овој
прилици
не
рачуна
у
старце
.
До
овог
великог
салона
,
у
коме
се
вечерало
,
и
где
отпоче
игра
,
било
је
још
две
велике
простране
собе
,
од
којих
су
врата
била
отворена
,
па
се
коло
и
онамо
протезало
,
нестајало
,
и
опет
у
салон
враћало
.
Да
је
било
по
вољи
домаћичиној
,
они
би
у
средњој
соби
вечерали
,
а
само
би
се
у
салону
играло
,
но
домаћин
није
на
то
пристао
,
јер
радо
посматраше
игру
при
чаши
вина
,
а
нарочито
„
четворку
“
која
се
и
могла
само
у
салону
одиграти
како
ваља
.
Он
је
због
тога
претрпео
неколико
пришивака
:
„
да
је
опет
џандрљив
!
“
па
се
на
томе
и
свршило
.
Сад
он
благује
,
и
пуни
ето
већ
и
по
други
пут
своју
лепу
турску
лулу
са
дугачким
чибуком
.
Недељковић
пуши
фине
завијене
цигаре
,
па
како
су
сада
сели
једно
другом
ближе
,
одбацују
димове
и
разговарају
се
.
Стари
начелник
пуши
само
цигарете
и
као
да
је
мало
уфитиљио
.
—
„
Сад
ми
тек
пада
на
намет
“
,
рече
Радосављевић
,
„
какав
сам
вам
ја
ватрен
момак
некада
био
!
.
.
Та
с
Врачара
на
правце
на
Калимегдан
могао
сам
вам
ја
коло
повести
,
па
да
се
не
уморим
,
а
гле
само
шта
је
данас
?
Задувам
ти
се
брајко
,
и
кад
преко
собе
прелазим
!
...
—
„
Мој
Перо
“
,
примети
на
то
стари
начелник
,
па
доста
је
и
трајало
ако
је
за
вајду
!
...
Зар
ће
,
мислиш
,
овима
што
сад
ђипају
,
да
буде
боље
,
кад
оматоре
,
к’о
нас
тројица
?
—
„
Та
оно
јес
,
тако
је
!
...
“
закључи
домаћин
,
па
видећи
,
да
су
им
чаше
празне
,
наточи
их
,
и
куцне
се
са
својим
вршњацима
.
Четири
бабе
,
које
су
још
непрестано
за
столом
седеле
,
дигну
се
одједном
,
баш
као
какве
четири
забране
на
чиновничкој
плати
,
кад
се
срећним
случајем
дође
до
новаца
,
те
за
столом
на
горњем
месту
сеђаху
још
само
госпође
Персида
и
Милица
.
—
„
Право
да
ти
кажем
,
сестро
“
,
говораше
Милица
овој
,
„
ја
знам
да
твоме
мужу
није
право
,
што
сам
Миливоју
јавила
да
дође
,
а
гледам
и
на
Богатића
,
како
је
љут
,
да
чисто
хоће
да
пукне
.
Он
је
молио
твога
мужа
,
да
овај
моли
мене
,
па
да
ја
Миливоја
никако
и
не
зовем
.
Но
то
није
никако
могло
да
буде
.
Мене
је
с
друге
стране
салетао
опет
Миливоје
,
преклињао
и
молио
,
да
приредим
ову
забаву
,
не
би
ли
се
он
икако
могао
са
Даницом
видети
.
Он
се
мени
само
толико
исповедио
био
,
да
се
за
твоју
Даницу
веома
интересује
,
но
даље
ми
није
никад
ништа
говорио
.
Да
су
се
они
већ
пре
тога
састали
,
нисам
знала
,
а
није
ни
Миливоје
могао
доћи
да
ми
јави
(
што
би
држим
,
он
свакојако
учинио
)
јер
ми
се
јавио
тек
из
Крагујевца
,
камо
је
хитно
морао
да
отпутује
,
и
за
коју
је
цељ
добио
десетодневно
одсуство
.
Ја
сам
му
писмом
јавила
,
да
приређујем
данас
,
у
очи
нове
године
,
забаву
,
онако
по
жељи
његовој
,
а
и
одсуство
му
данас
истиче
,
па
сам
била
сигурна
да
ће
доћи
.
Што
се
Богатића
тиче
,
ја
се
,
право
да
ти
кажем
,
само
чудим
твоме
мужу
,
како
не
увиђа
,
да
то
ни
мало
није
прилика
за
Даницу
.
Та
тај
човек
осим
богаства
нема
ничега
,
што
би
му
вредило
.
Па
на
послетку
,
зар
је
твоме
мужу
за
невољу
,
да
сем
Богатића
не
помишља
на
другога
зета
!
“
...
.
—
„
Богами
,
Милице
“
,
уздахну
Перса
,
не
стоје
ни
код
нас
ствари
као
што
су
биле
.
Мој
муж
све
нешто
крије
од
мене
,
но
Даница
ми
показа
данас
једну
депешу
,
где
не
пише
најбоље
.
Коста
је
претрпео
неке
велике
штете
,
а
ја
би
чисто
рекла
,
да
ми
то
нећемо
моћи
поднети
.
Није
ми
муж
бадава
као
утучен
,
а
и
Даница
је
нешто
тужна
,
јер
јој
отац
све
своје
трговачке
ствари
поверава
.
—
„
Шта
сестро
?
“
прихвати
живо
Милица
,
„
па
зар
би
ти
због
тога
пристала
,
да
квариш
срећу
своје
јединице
?
“
—
„
То
не
,
Милице
“
одговори
забринута
Перса
„
ал
’
се
бојим
неслоге
у
кући
.
Скоро
је
двадесет
година
како
живимо
срећно
и
задовољно
.
Ниједног
облачка
није
досад
било
на
нашем
ведром
брачном
небу
,
а
сада
чисто
стрепим
од
холуја
,
који
као
да
се
спрема
“
.
—
„
Мани
се
слутње
“
,
храбрила
је
Милица
своју
посестриму
,
„
но
гледај
да
ти
дете
срећно
буде
.
Претежније
је
ово
питање
од
онога
,
шта
ће
бити
с
нама
?
Остави
ти
,
нека
се
ствар
деце
наше
одвојено
развија
,
а
нама
како
Бог
да
!
...
.
Ми
како
смо
сејали
,
онако
ћемо
и
жњети
!
“
—
„
За
љубав
детиње
среће
,
радо
ћу
сносити
сиротињу
,
ал
’
то
се
за
мога
Косту
не
би
могло
рећи
.
Он
је
научио
лепо
да
живи
,
па
у
невољи
,
он
би
се
са
свим
изгубио
,
и
брзо
би
свршио
!
“
рече
кроз
сузе
Перса
.
—
„
За
Бога
сестро
,
па
зар
је
то
првина
да
од
мене
чујеш
,
да
ако
најлак
и
до
тога
дође
,
да
вас
ја
оставити
нећу
.
Та
готова
сам
и
веће
какве
суме
да
вам
ставим
на
расположење
.
Мој
спахилук
у
Румунији
носи
ми
такву
ренту
,
да
се
ја
због
тога
ни
напрезати
не
морам
.
За
то
знај
,
сестро
,
за
ово
,
и
добро
упамти
“
,
одговори
јој
живо
Милица
.
—
„
Хвала
ти
на
тој
пажњи
.
У
злу
не
требало
.
Бог
ће
дати
,
па
ће
се
ваљда
све
то
још
на
добро
окренути
!
“
рече
на
то
тронуто
Перса
.
Што
су
оне
још
даље
разговарали
,
од
мање
је
важности
.
То
се
дотицало
девојачке
и
сватовске
спреме
,
јер
су
обе
ове
жене
,
укрепљене
оваким
разговором
,
потпуно
веровале
у
срећни
свршетак
ове
ствари
,
која
се
тек
сад
почела
да
замршује
.
После
поноћи
наступио
је
одмор
,
који
је
свирачима
таман
добро
дошао
,
јер
сад
је
било
време
да
и
они
вечерају
.
Они
пак
младићи
са
здравим
стомацима
,
кад
су
приметили
како
свирачи
конабе
прасећину
и
остало
што
је
пред
њих
изнесено
,
пронађу
одмах
и
сами
,
да
је
латинска
изрека
:
„
Repetitio
est
mater
studiorum
“
и
овде
са
свим
на
своме
месту
,
те
одмах
по
једној
другој
изреци
,
која
гласи
:
materia
incepta
porro
tractatur
et
caet
.
седну
за
сто
,
те
пик
Јово
на
ново
.
Сад
се
више
није
седало
за
сто
по
неком
реду
и
пропису
,
него
где
је
ко
пре
стигао
.
Да
би
ови
млади
људи
били
још
комотнији
,
устали
су
од
стола
домаћин
и
домаћица
,
госпођа
Перса
,
муж
јој
Коста
,
и
стари
начелник
.
По
свима
одајама
наста
живље
кретање
и
жагор
.
Отпочну
сад
шетње
дуж
свих
соба
.
Домаћин
и
домаћица
задржавали
су
се
код
сваке
групе
,
те
свуда
по
нешто
пријатно
или
ласкаво
рекли
,
како
би
госте
што
јаче
убедили
,
да
су
им
они
мили
и
драги
.
Оне
млађе
госпе
,
све
из
реда
богато
одевене
,
са
бисерним
тепелуцима
,
осмехиваху
се
час
на
своје
мужеве
,
а
час
на
друге
ближе
им
познате
мушкарце
,
који
су
ове
милокрвне
погледе
немилостиво
прогутавали
,
баш
као
и
прасећину
.
Па
ипак
,
покрај
свег
овог
красног
расположења
,
које
је
владало
у
целој
кући
,
било
је
и
неких
незадовољних
.
Тако
је
била
сасвим
незадовољна
госпођа
Маца
,
жена
са
свим
обичног
чиновника
на
ђумруку
,
а
која
је
међу
свима
оним
госпођама
имала
најлепши
и
најскупљи
тепелук
на
глави
.
Она
је
са
свим
на
глас
приметила
својим
познаницама
,
да
јој
ова
забава
није
баш
ни
мало
по
вољи
,
јер
—
вели
„
нема
на
њој
ни
једног
официра
!
“
...
.
Друга
до
ње
,
примети
опет
,
како
је
веома
љута
,
што
јој
муж
неће
да
приреди
вечерас
какву
картанију
,
јер
вели
:
„
он
само
онда
није
љубоморан
,
кад
се
карта
!
“
Ова
јој
се
жеља
одмах
испунила
,
а
ако
је
њен
муж
није
ни
чуо
био
.
У
трећој
соби
већ
су
седала
господа
за
овај
племенити
посао
,
који
тамани
капитале
обесних
људи
,
и
који
је
у
свету
досад
више
зла
починио
,
него
најжешћи
ратови
.
Начиниле
су
се
три
групе
.
У
првој
групи
били
су
:
домаћин
,
Петровић
,
Богатић
,
и
онај
љубоморни
господин
,
чија
се
жена
радовала
,
кад
се
он
карта
.
Звао
се
Тома
Срдић
.
Ова
група
играла
је
тако
звани
:
„
велики
фарбл
“
.
Другу
групу
сачињавала
су
господа
,
која
су
играла
тако
звани
:
„
мали
фарбл
“
,
који
би
ово
своје
скромно
име
могао
и
стално
задржати
,
да
није
почесто
испадао
из
својих
граница
,
па
улазио
у
територијум
„
великога
фарбла
“
,
на
срамоту
свију
карташких
прописаних
правила
.
Имена
ове
господе
играча
нису
нужна
,
а
кад
се
ствар
изближе
посматра
видеће
се
,
да
и
они
сами
сад
не
знају
више
како
им
је
име
.
Трећа
група
била
је
понајзанимљивија
,
и
понајсимпатичнија
,
јер
су
се
у
њој
све
друге
страсти
више
распаљивале
,
него
ова
карташка
.
Играло
се
„
фрише
фире
“
,
и
то
само
на
марјаше
.
У
игри
су
суделовале
младе
госпе
и
младићи
.
Играло
је
њих
повише
,
јер
овде
нема
ограниченог
броја
за
играче
.
По
зајапурености
свих
,
обојег
пола
,
могло
се
лако
опазити
,
како
ова
игра
свима
подједнако
добро
прија
и
онима
што
губе
,
и
онима
што
добијају
.
Стари
начелник
„
кибицовао
“
је
код
прве
групе
па
се
час
љутио
у
себи
,
што
Недељковић
непрестано
губи
,
а
час
се
дивио
дрскости
Богатића
,
коме
је
испадало
за
руком
,
да
тражењем
великих
сума
при
овој
игри
све
поплаши
,
а
да
грће
силан
добивени
новац
пред
себе
на
гомилу
.
Четири
бабе
задремале
су
,
седећи
једна
поред
друге
на
миндерлуку
у
средњој
соби
.
Од
њихових
мужева
,
неки
се
картају
у
другој
групи
,
а
неки
опет
„
кибицују
“
час
код
прве
,
час
код
друге
групе
.
Обе
госпође
,
Милица
и
Перса
,
отишле
су
у
велику
спаваћу
собу
,
која
је
ишла
на
другу
улицу
,
јер
је
Радосављевићева
кућа
била
зидана
на
лакат
.
Из
средње
собе
,
где
су
бабе
дремале
,
ишла
су
једна
врата
право
у
ходник
,
који
је
као
,
што
знамо
,
почињао
на
улазу
,
дужио
се
право
,
колико
су
захватали
соба
за
тоалету
,
велики
салон
,
и
ова
соба
где
су
бабе
дремале
,
а
одатле
је
ишао
на
лакат
,
па
трајао
дугачак
,
колико
и
на
овој
страни
.
Она
трећа
соба
,
где
је
сад
опште
картање
,
лежи
на
углу
куће
,
и
у
свези
је
са
спаваћом
собом
,
где
се
налазе
сад
Милица
и
Перса
.
Оне
прегледају
разне
лепе
ствари
у
овој
соби
,
којих
овде
доста
има
.
Милица
је
показала
Перси
,
какве
ће
дарове
и
поклоне
моћи
спремити
за
Миливоја
и
Даницу
.
На
пољу
је
тиха
месечина
.
На
небу
се
виде
само
понеке
крупније
звезде
,
јер
је
месец
пун
.
Снег
се
бели
по
крововима
,
безлисним
дрветима
и
по
земљи
,
па
се
према
месечини
светлуца
,
баш
као
да
је
посут
драгим
камењем
.
Из
ходника
,
који
је
затворен
великим
стакленим
прозорима
,
гледа
се
право
на
Саву
,
по
којој
хује
и
тутње
ледене
санте
,
а
виде
се
отуда
чак
и
беле
фрушкогорске
планине
.
На
улазном
крају
ходника
,
уз
саме
прозоре
,
заклоњени
зидом
,
стајаху
ту
већ
поодавно
Миливоје
и
Даница
.
Нико
их
овде
спазити
није
могао
,
а
и
лампе
,
због
лепе
месечине
,
већ
су
биле
погашене
.
Миливоје
беше
обавио
десном
руком
струк
Даничин
,
а
она
је
леву
руку
савила
око
његова
врата
,
и
наслонила
главу
на
груди
му
.
Дуго
су
ћутали
,
док
Миливоје
одједном
рече
:
—
„
Данице
,
је
ли
ти
ме
љубиш
?
“
—
„
До
гроба
,
драгане
мој
!
“
одговори
Даница
.
—
„
Не
спомињи
гроб
,
“
продужи
Миливоје
,
„
та
реч
није
згодно
знамење
за
нашу
љубав
.
“
—
„
Ал
’
може
да
буде
за
наш
живот
!
“
примети
живо
Даница
,
и
изви
му
се
из
загрљаја
.
—
„
Шта
велиш
то
,
Данице
?
“
трже
се
Миливоје
,
и
узе
је
за
обе
руке
.
—
„
Нашто
слутње
,
кад
јој
места
нема
?
“
говораше
он
даље
,
зачуђен
и
застрашен
.
—
„
На
жалост
,
има
јој
места
!
“
рече
Даница
болно
,
па
тешко
уздахне
.
—
„
Онда
те
разумем
!
“
прихвати
малаксало
Миливоје
,
па
дода
:
—
„
Дакле
је
отпочела
паклена
игра
злих
духова
?
!
...
.
И
просио
те
је
сигурно
већ
сотона
?
...
.
“
—
„
Ништа
му
не
вреди
!
“
хладно
рече
Даница
.
—
„
А
код
кога
му
вреди
,
кад
зло
слутиш
?
“
запита
Миливоје
.
—
„
Код
мога
оца
!
“
рече
очајно
Даница
.
—
„
На
жалост
приметио
сам
то
још
вечерас
,
но
ја
држим
да
је
заблуда
прави
узрок
његовог
нерасположења
према
мени
“
,
рече
зловољно
Миливоје
.
—
Заблуда
је
само
маска
“
настави
Даница
,
„
а
прави
је
узрок
банкротство
мога
оца
,
којим
располаже
Богатић
.
Од
моје
једне
речи
зависи
сад
,
хоће
ли
се
поравнање
са
Богатићем
извршити
између
четири
ока
,
или
ће
оно
доспети
у
суд
,
који
ће
да
секвестује
одмах
чак
и
ове
минђуше
,
које
сад
на
ушима
имам
“
.
—
„
А
колико
треба
,
пада
се
твој
отац
спасе
?
“
упадне
живо
Миливоје
.
—
„
Три
хиљаде
дуката
!
“
рече
Даница
са
нагласком
.
—
„
Па
то
није
тако
окромна
сума
!
...
.
Та
то
ће
да
се
нађе
!
“
прихвати
живо
Миливоје
,
па
настави
:
—
„
Моја
помајка
неће
му
за
цело
одрећи
,
ако
то
од
ње
потражи
;
ја
ти
за
то
јамчим
Данице
,
па
с
тога
не
очајавај
!
“
—
„
Ја
не
очајавам
,
Миливоје
“
,
потресеним
гласом
рече
Даница
,
„
јер
то
сад
не
смем
.
Кад
бих
очајавала
,
ја
више
не
бих
била
твоја
.
Ја
знам
да
мени
предстоји
велика
борба
,
но
ја
ти
се
ево
кунем
љубави
нашом
,
да
ћу
је
до
краја
издржати
.
Хоћу
ли
и
победити
,
то
не
знам
,
али
само
ово
знам
,
да
се
ја
Богатићком
никада
назвати
нећу
!
“
Даница
мало
застане
,
пређе
руком
преко
чела
,
те
обриса
крупни
зној
,
па
онда
настави
:
—
„
Нашој
срећи
не
би
управо
требало
ништа
да
смета
.
И
ја
знам
,
да
би
се
очева
криза
дала
часком
отклонити
добротом
твоје
помајке
,
то
зна
чак
и
мој
отац
,
о
чему
је
он
потпуно
убеђен
,
но
има
један
виши
разлог
,
који
му
не
да
да
тако
поступи
.
Он
је
преко
сваке
мере
горд
на
свој
трговачки
углед
.
Он
неће
да
допусти
,
да
њега
неко
други
изван
трговачког
реда
спасава
,
јер
он
онда
сматра
,
да
му
се
чини
милостиња
,
а
ту
не
прима
.
Са
Богатићем
је
давнашњи
пријатељ
и
бивши
кампањон
.
Они
то
све
свршавају
сами
сагласније
,
и
за
њих
разумљивије
,
против
чега
ја
немам
ништа
,
но
не
дам
да
се
по
цену
моје
свете
љубави
према
теби
,
размирују
и
размршују
њихови
рачуни
.
Ја
сматрам
да
са
браком
не
треба
трговати
!
“
Миливоја
су
веома
коснуле
ове
речи
.
Он
је
по
својој
природи
био
веома
сентименталан
човек
.
На
њега
је
немило
упливисало
,
кад
је
опазио
,
да
људи
греше
због
какве
предрасуде
.
Он
беше
екзактан
и
правичан
.
Такав
је
био
свугде
,
у
својим
званичним
и
приватним
пословима
.
С
тога
он
није
могао
разумети
,
како
по
неки
људи
мећу
на
коцку
своју
и
туђу
срећу
,
не
поштују
и
не
цене
слободну
вољу
другога
тероришу
чак
и
своје
најприсније
на
пристанак
натурених
убеђења
,
а
све
то
само
због
своје
ћуди
и
својих
каприса
.
—
„
А
шта
мајка
твоја
вели
на
све
ово
?
“
питаше
Миливоје
даље
.
—
„
Она
по
вас
цели
дан
само
плаче
“
,
рече
Даница
.
„
У
њеној
нарави
нема
одважности
.
Ја
видим
да
нисам
по
нарави
на
мајку
,
но
баш
на
оца
.
Кад
бих
могла
успети
,
да
оца
приволим
на
друкчије
посматрање
,
био
би
овој
нашој
породичној
драми
брзо
крај
.
Но
у
томе
баш
и
лежи
највећа
тешкоћа
,
што
је
мога
оца
веома
мучно
преокренути
у
његовим
смеровима
и
назорима
“
.
—
„
Мила
Данице
!
“
проговори
сад
елегичним
гласом
Миливоје
.
„
Ја
видим
твоју
жртву
,
коју
мени
приносиш
.
Она
је
голема
и
ретка
.
Па
баш
зато
,
не
допушта
ми
образ
мој
,
да
мене
ради
бацаш
у
беду
и
невољу
себе
и
своје
родитеље
.
Ако
је
теби
једном
јасно
,
да
твој
отац
никако
неће
попустити
од
своје
намере
,
нашто
онда
и
сневати
о
неком
срећном
животу
,
кад
га
за
нас
ни
бити
неће
?
!
.
.
Зато
,
заборавимо
једно
друго
!
...
заборавимо
све
...
све
!
...
“
Он
хтеде
да
пође
.
Даничине
очи
засијаше
гњевом
,
па
у
своме
великом
узбуђењу
,
задржа
га
доста
снажно
,
па
рече
дршћућим
гласом
:
—
„
Не
збори
,
тако
драгане
!
...
Ја
сам
свесна
својих
дужности
према
родитељу
.
Па
баш
те
дужности
не
дају
ми
,
да
учиним
оно
,
што
отац
пошто
по
то
,
хоће
.
Он
је
сада
заслепљен
обманама
нашег
душмана
,
који
тебе
оцрњује
код
њега
,
и
који
по
вароши
прича
о
теби
ружне
ствари
“
...
.
—
„
Зар
он
!
“
прекиде
је
Миливоје
,
који
је
начуо
био
за
лажну
денунцијацију
о
њему
и
куми
,
тако
гласно
,
да
је
ходник
одјекнуо
,
те
нагло
пође
према
одајама
,
свакојако
ради
тога
,
да
се
одмах
разрачуна
са
денунцијантом
и
рушиоцем
своје
среће
,
но
Даница
га
опет
силом
задржаваше
,
па
кад
виде
најзад
,
да
је
он
никако
неће
да
послуша
,
она
склопи
руке
,
те
га
мољаше
,
да
не
одлази
тамо
,
и
да
се
стиша
.
Миливоје
попусти
,
нашто
се
они
врате
опет
на
своје
старо
место
,
где
Даница
овако
продужи
:
—
Знам
зашто
си
тамо
пошао
,
но
остави
се
препирке
са
таким
човеком
,
који
нема
појма
о
части
.
Он
није
достојан
твога
разговора
;
зато
га
презири
исто
овако
као
ја
.
Па
зар
треба
сада
,
да
те
још
и
даље
уверавам
,
како
је
немогуће
,
да
испуним
очеву
жељу
.
О
,
то
ја
никад
учинити
не
могу
,
ал
’
сам
зато
и
готова
,
да
за
кору
хлеба
служим
,
да
поучавам
туђу
децу
,
ако
мој
отац
мора
већ
да
пропадне
,
па
ма
и
са
свога
тврдоглавства
.
Мени
је
на
послетку
у
неколико
баш
и
добро
дошла
очева
невоља
,
јер
она
ће
једина
бити
,
која
ће
моћи
његов
понос
да
сломије
,
и
да
учини
,
да
се
он
нама
приближи
и
благослови
нас
.
Не
говори
дакле
више
онако
као
мало
час
!
“
...
У
место
сваког
даљег
одговора
,
пољуби
је
Миливоје
међу
очи
.
У
исти
мах
зачу
се
неко
живље
кретање
по
одајама
.
Даница
рече
своме
драгану
:
„
збогом
!
“
а
овај
њојзи
:
„
до
виђења
!
“
руковаше
се
уз
то
,
пољубише
се
,
па
се
онда
растадоше
.
Да
не
би
когод
приметио
да
су
заједно
били
,
склони
се
Миливоје
у
собу
за
тоалету
,
па
туда
пролазећи
,
упути
се
у
велики
салон
.
Даница
оде
даље
ходником
,
па
се
баш
код
савијутка
сретне
са
својом
матером
и
госпођом
Милицом
,
које
су
се
већ
враћале
из
спаваће
собе
.
Сви
заједно
уђу
у
средњу
собу
,
где
су
се
баш
у
тај
мах
будиле
оне
четири
бабе
,
и
начиниле
од
силног
зевања
читав
ветар
у
соби
.
Кад
је
музика
отпочела
поново
да
свира
,
настаде
опет
игранка
,
у
којој
су
,
сем
четири
бабе
и
она
оба
стола
,
где
се
играо
„
мали
и
велики
фарбл
“
,
сви
учествовали
.
Оставимо
сад
играче
и
играчице
,
јер
ту
нема
ничега
новог
,
што
би
кадро
било
обратити
нарочиту
пажњу
на
себе
,
па
упутимо
се
сад
мало
у
собу
где
се
картало
,
шат
буде
тамо
чега
интереснијег
.
За
столом
,
где
се
играо
„
велики
фарбл
“
,
Богатић
још
непрестано
добија
.
Недељковић
је
већ
давно
изгубио
све
новце
,
што
је
собом
понео
,
а
свакојако
није
мало
собом
понео
,
јер
је
посигурно
знао
,
да
ће
овде
бити
и
оваке
забаве
,
као
и
досада
увек
.
Богатић
њему
непрестано
позајмљује
.
То
до